Бело сунце обасјавало је прозоре неуролошког одељења.

The white sun illuminated the windows of the neurological department.

Испред једног од њих седео је Александар, знојећи се, али одлучан.

In front of one of them sat Aleksandar, sweating but determined.

Лето је било у пуном јеку, али његове мисли биле су далеко од топлог ветра и шумења лишћа.

Summer was in full swing, but his thoughts were far from the warm wind and the rustling of leaves.

Александар је чекао свог терапеута, Милену.

Aleksandar was waiting for his therapist, Milena.

Срце му је лупало.

His heart was pounding.

Чинило му се да није исправно дишати.

It seemed to him that he was not breathing correctly.

Често се тако осећао.

He often felt this way.

Због оваквих паничних напада било му је тешко да иде у школу.

Because of these panic attacks, it was difficult for him to go to school.

Милена је ушла у просторију са нежним осмехом.

Milena entered the room with a gentle smile.

"Здраво, Александре," рекла је, седајући на плаву фотељу насупрот њему.

"Hello, Aleksandre," she said, sitting down on the blue armchair opposite him.

Њен је глас било умирујући, а соба се чинила као сигурно уточиште.

Her voice was calming, and the room felt like a safe haven.

"Како се данас осећаш?

"How are you feeling today?"

""Мало боље," промрмљао је Александар, покушавајући да буде искрен иако му је срце и даље јако лупало.

"A little better," mumbled Aleksandar, trying to be honest even though his heart was still pounding hard.

Милена је питала, "Шта је изазвало ове нападе, мислиш?

Milena asked, "What do you think triggered these attacks?"

"Александар је заћутао.

Aleksandar fell silent.

Било је тешко говорити.

It was difficult to speak.

Осећао је као да нешто притиска његова прса, али одједном, реченице су кренуле да излазе.

He felt like something was pressing against his chest, but suddenly, sentences began to emerge.

"Плашим се школе.

"I'm afraid of school...

Плашим се да ћу изгубити контролу, да ћу се осрамотити.

I'm afraid of losing control, of being embarrassed."

"Милена је климнула главом, потврђујући да разуме.

Milena nodded, affirming that she understood.

"То је нормално, Александар.

"That's normal, Aleksandar.

Многи ученици то осећају.

Many students feel that way.

Али можемо радити на томе.

But we can work on it."

"Док су причали, Александар је почео да препознаје узрок свог страха.

As they talked, Aleksandar began to recognize the root of his fear.

Било је то осећање неадекватности, страх од осуде.

It was a feeling of inadequacy, a fear of judgment.

Било је то као да је терет на његовим раменима постао лакши, чак и ако само мало.

It was as if the burden on his shoulders had become lighter, even if just a little.

Након сесије, Милена је предложила неке технике: дисање, ментално бројање.

After the session, Milena suggested some techniques: breathing, mental counting.

Александар је обећао да ће их испробати.

Aleksandar promised to try them out.

Следећи дан у школи, Драган је стајао на улазу, чекајући Александра.

The next day at school, Dragan was standing at the entrance, waiting for Aleksandar.

"Како је било на сесији?

"How was the session?"

" упитао је љубазно.

he asked kindly.

"Мислим да сам пронашао нешто важно," одговорио је Александар осећајући наду.

"I think I found something important," responded Aleksandar, feeling hopeful.

"Морам вежбати својих технике, али осећам се спремније.

"I need to practice my techniques, but I feel more ready."

"Драган му је тапшао рамена.

Dragan patted him on the shoulder.

"Ту сам ако ти затреба.

"I'm here if you need anything."

"Александар је дубоко удахнуо, сећајући се Милениних савета.

Aleksandar took a deep breath, remembering Milena's advice.

Припремио се да корача назад у учионицу.

He prepared to step back into the classroom.

Верујући у себе и са подршком оних који су га волели, знао је да може и мрак претворити у светлост.

Believing in himself and with the support of those who loved him, he knew he could turn darkness into light.

Спокој лежао је у том тренутку.

Serenity lay in that moment.

Сунце је надалеко светлело и било је топло.

The sun shone brightly and warmly.

Александар је осетио како га обузима нова снага, корачајући храбро ка новом почетку.

Aleksandar felt a new strength enveloping him, stepping boldly toward a new beginning.