На аеродрому Никола Тесла у Београду, пролећно сунце обасјавало је велике прозоре.

At the Nikola Tesla Airport in Belgrade, the spring sun was shining through the large windows.

Људи су се ужурбано кретали, звуци објаве путника одјекивали су у ваздуху.

People were moving busily, and the sounds of passenger announcements were echoing in the air.

Милан је био нервозан.

Milan was nervous.

За неколико сати лети на важну конференцију.

In a few hours, he would be flying to an important conference.

Зној му је лагано клизио низ чело док је провераво своје документе.

Sweat was slowly sliding down his forehead as he checked his documents.

Јелена је стајала поред њега, насмејана али узнемирена унутра.

Jelena stood beside him, smiling but inwardly anxious.

Није то показивала, али срце јој је убрзано куцало.

She didn't show it, but her heart was beating fast.

Желела је рећи Милану како се осећа, да му призна своју приврженост.

She wanted to tell Milan how she felt, to admit her affection for him.

"Ако пожелим срећно путовање, хоће ли то бити довољно?" питала се.

"If I wish him a safe trip, will that be enough?" she wondered.

Док су пролазили кроз улазну халу, Милан је био окупиран мислима о презентацији.

As they walked through the entrance hall, Milan was preoccupied with thoughts about his presentation.

Једва да је и приметио Јелену.

He barely noticed Jelena.

Стали су пред сигурносним прегледом.

They stopped before the security check.

"Хвала ти што си дошла," рекао је Милан коначно.

"Thank you for coming," Milan finally said.

"Биће ми лакше кад знам да неко мисли на мене."

"It'll be easier for me knowing someone is thinking of me."

Јелена је знала да је сад или никад.

Jelena knew it was now or never.

За последњи тренутак одлучила је да пређе преко своје несигурности.

At the last moment, she decided to overcome her insecurity.

"Милане," рекла је брзо, питајући се да ли и сама верује у оно што говори, "волим те."

"Milane," she said quickly, wondering if she even believed what she was saying, "I love you."

Милан је застao.

Milan paused.

Моменталнo му је срце заиграло.

Instantly, his heart skipped a beat.

Никад није размишљао о Јелени на тај начин.

He had never thought of Jelena that way.

"Јелена..." почео је, али није знaо како да заврши.

"Jelena..." he began, but he didn't know how to finish.

"Знам да ти је сад важно то предавање," наставила је она,"али само сам хтела да знаш."

"I know the presentation is important to you now," she continued, "but I just wanted you to know."

Он је у том тренутку морао да напусти ред како не би задржавао остале путнике.

He had to leave the line so as not to hold up the other passengers.

Направио је корак назад.

He took a step back.

"Разговараћемо кад се вратим," обећао је кроз осмех који сугерисао да је и сам изненађен и узбуђен.

"We'll talk when I get back," he promised with a smile suggesting he was both surprised and excited.

Јелена је осетила олакшање.

Jelena felt relieved.

Напокон је изговорила оно што је дуго скривала у себи.

She had finally spoken the words she had kept hidden for so long.

Милан је закорачио даље, али сада са другачијим осећањем.

Milan stepped forward, but now with a different feeling.

Није било решења, али било је наде.

There was no resolution, but there was hope.

Јелена га је гледала док је исчезавао у гомили.

Jelena watched him as he disappeared into the crowd.

Пролеће у њеном срцу било је топло и пуно обећања.

The spring in her heart was warm and full of promise.