Пробуђени зимским сунчевим зрацима, Александар, Јелена и Милан су храбро започели свој дан у Копаоничком националном парку.

Awakened by the winter sun's rays, Aleksandar, Jelena, and Milan bravely began their day in Kopaonički Nacionalni Park.

Снег је био свуда уоколо као најлепши бели тепих.

The snow was all around like the most beautiful white carpet.

Александар, са својом неуморном енергијом, предложио је да направе највећег снеговића у парку.

Aleksandar, with his tireless energy, suggested they build the largest snowman in the park.

Јелена је, као увек, пажљиво размотрити његов план, док је Милан сањиво гледао уоколо, у потрази за неким знацима натприродног.

Jelena, as always, carefully considered his plan, while Milan dreamily looked around in search of some supernatural signs.

Започели су тако што су ваљали велики снежни кугле.

They started by rolling large snowballs.

Али на њихово изненађење, чим би сакупили снег у куглу, он би мистериозно нестао!

But to their surprise, as soon as they gathered the snow into a ball, it mysteriously disappeared!

„Чекајте, то није могуће“, рекао је Александар, гребући се по глави.

"Wait, that's not possible," said Aleksandar, scratching his head.

Јелена је размишљала гласно, „Можда постоји неко објашњење. Не можемо одустати.“

Jelena mused aloud, "Maybe there's an explanation. We can't give up."

Милан је показао прстом ка дрвећу, унанео се скупљеног лица и шапнуо, „Можда су то духови зиме.“

Milan pointed towards the trees, wearing a puzzled expression, and whispered, "Maybe it's the spirits of winter."

Александар, све више радећи раме уз раме, убеђивао их је да истраже узрок овог чудног појава.

Aleksandar, increasingly working shoulder to shoulder, convinced them to investigate the cause of this strange phenomenon.

Док су ходали шумом, приметили су неодољиве трагове снежних лоптица на тлу које су водиле до невидљивих починилаца.

As they walked through the forest, they noticed irresistible traces of snowballs on the ground leading to invisible culprits.

Смејући се, убрзо су открили праве злочинце — колонију враголастих веверица, задовољно преврћући снег.

Laughing, they soon discovered the true miscreants — a colony of mischievous squirrels happily flipping the snow.

„Погледајте их како брзо раде“, насмејала се Јелена.

"Look at how quickly they work," laughed Jelena.

Сведочење проналаску је изгледало бескорисно, али био је добар повод за смех и шалу.

Witnessing the revelation seemed pointless, but it was a good opportunity for laughter and fun.

Александар је широко осмехнуо се, пребацујући поглед на пријатеље пре него су почели да се придружују веверицама у живахној борби баловима од снега.

Aleksandar grinned widely, glancing at his friends before they joined the squirrels in a lively snowball fight.

Једно време, сви у парку били су део бујне вртаче леда и кикота.

For a while, everyone in the park was part of a vibrant whirl of ice and laughter.

Јелена је подсетила свог узбуђења Александра, „Понекад је путовање и друштво које чини највише среће.“

Jelena reminded the excited Aleksandar, “Sometimes it's the journey and the company that brings the most joy.”

Милан је, уплетен у ледено трчање, сагласио се кимнувши.

Milan, entangled in the icy run, agreed by nodding.

Док су сенке вечерњег сунца прошле парк, Александар је схватио да величина снеговића није била толико важна.

As the shadows of the evening sun passed over the park, Aleksandar realized that the size of the snowman wasn't all that important.

Оно што је било значајно били су дани проведени заједно, пуни радости и неочекиваних авантура са пријатељима.

What mattered was the time spent together, filled with joy and unexpected adventures with friends.