У дубоком снегу Златибора, скривена међу високим боровима, налазила се мала, удобна колиба.

In the deep snow of Zlatibora, hidden among the tall pine trees, there was a small, cozy cabin.

Зима је чврсто држала планину у свом загрљају, чинећи пејзаж бајковитим.

Winter held the mountain tightly in its embrace, making the landscape enchanting.

Никола је, са смешком на лицу, ушао у колибу.

Nikola entered the cabin with a smile on his face.

Волео је природу и одлучио је да овог викенда ужива без вреве и страхова.

He loved nature and decided to enjoy this weekend away from noise and fears.

Једини страх који га је икада озбиљно мучио били су медведи.

The only fear that ever seriously troubled him was bears.

Како је ноћ падала, мир у колиби је раставио благи пуцкетање ватре у огњишту.

As night fell, the peace in the cabin was broken by the gentle crackling of the fire in the hearth.

Никола је избегао поглед ка прозорима, настојећи да одржи свој мирни дух.

Nikola avoided looking towards the windows, striving to maintain his calm spirit.

Међутим, ускоро је чуо неуобичајен звук.

However, he soon heard an unusual sound.

Нешто се кретало пред вратима.

Something was moving in front of the door.

Његов ум је одмах полетео на медведе.

His mind immediately leapt to bears.

Док му је срце брже куцало, покушао је да размисли.

As his heart beat faster, he tried to think.

Али страх је био јачи од разума.

But fear was stronger than reason.

Одједном, чуо је како се врата полако отварају.

Suddenly, he heard the door slowly opening.

Задржао је дах.

He held his breath.

У том тренутку, велика, мрка силуета појавила се на улазу.

At that moment, a large, brown silhouette appeared at the entrance.

"Медвед!" помислио је, али није могао да се помери ни милиметар.

"Bear!" he thought, but he couldn't move a millimeter.

Док је стајао као укопан, скупио је храброст да се супротстави страху.

Standing there frozen, he gathered the courage to confront his fear.

Пришао је споро, са погледом упртим у “медведа”.

He approached slowly, his gaze fixed on the “bear.”

Када је био на само пар корака, медвед је изненада направио корак унапред и... почео да се смеје!

When he was just a few steps away, the bear suddenly stepped forward and... began to laugh!

"Извини, Никола!" рекао је "медвед," скидајући огромну, смеђу маску.

"Sorry, Nikola!" said the "bear," removing a huge, brown mask.

Испод ње су били Милан и Јелена, његови пријатељи.

Underneath were Milan and Jelena, his friends.

Њихов смех је одзвањао колибом.

Their laughter echoed through the cabin.

Никола је стајао у шоку на трен, али онда је и сам почео да се смеје.

Nikola stood in shock for a moment, but then he began to laugh himself.

Уздахнуо је и рекао: "Прихватам, ово је била добра шала."

He sighed and said, "I admit, that was a good joke."

Сви су сели крај ватре, где је топлина огња омекшала његов претходни страх.

They all sat by the fire, where the warmth softened his previous fear.

Никола је схватио да његови страхови, иако прави, могу постати смешни у правим околностима.

Nikola realized that his fears, though real, could become amusing in the right circumstances.

Док се снег и даље ковитлао око колибе, научио је да се смеје својим страховима и да се суочи с непредвиђеним ситуацијама са више самопоуздања.

As the snow continued to swirl around the cabin, he learned to laugh at his fears and face unexpected situations with more confidence.

Наставили су свој викенд са обновљеним ентузијазмом, причајући приче и уживајући у хумору који је медвед оставио у њиховим сећањима.

They continued their weekend with renewed enthusiasm, telling stories and enjoying the humor that the bear left in their memories.

Снег је наставио да пада, али унутар колибе је било топло и весело.

The snow continued to fall, but inside the cabin, it was warm and cheerful.