Хладан зимски дан у Сплиту био је идеалан за истраживање Диоцлецијанове палате.

A cold winter day in Split was ideal for exploring Diocletian's Palace.

Матуранти су с нестрпљењем ишчекивали ову школску екскурзију.

The high school graduates eagerly anticipated this school excursion.

Између сјајних камених зидова и шаренила турских крајолика, одзвањао је смех младих туриста и знатижељних ђака.

Among the splendid stone walls and the colorful Turkish landscapes, the laughter of young tourists and curious students echoed.

Милан је једва чекао ову прилику.

Milan could barely wait for this opportunity.

Његово срце било је испуњено љубављу према архитектури.

His heart was filled with a love for architecture.

Али, то није знао нико осим његових најближих.

But no one knew that except for his closest friends.

Јована и Драгана, његови пријатељи, увек су га бодрили.

Jovana and Dragana, his friends, always encouraged him.

Ипак, нешто у Милановом срцу увек је кочило речи које је хтео да изговори.

However, something in Милан's heart always held back the words he wanted to say.

"Диоцлецијанова палата", започео је водич, а Милан осети злуради додир хладног ваздуха на свом лицу док су улазили у двориште.

“Diocletian's Palace,” the guide began, and Милан felt the malicious touch of cold air on his face as they entered the courtyard.

Назирала су се стара врата, која су одолеала времену и испуњавала простор историјом.

Ancient doors loomed, which had withstood time and filled the space with history.

Слушајући водича, Милан је готово шаптом даривао својим пријатељима мисао: "Овде је свако камен сведок прошлих времена.

Listening to the guide, Милан almost whispered a thought to his friends: "Here, every stone is a witness to past times."

" Јована му се насмешила охрабрујуће, док га је Драгана благо ударила по рамену.

Јована smiled at him encouragingly, while Драгана gently tapped his shoulder.

"Реци им, Милане.

"Tell them, Милан.

Сви би волели да чују.

Everyone would love to hear."

"Милан је оклевао, борећи се са страхом од исмевања.

Милан hesitated, battling the fear of being mocked.

Срце му је лупало, као да ће излетети из груди.

His heart was pounding as if it would leap out of his chest.

Али, онда је погледао Јовану и Драгану, и тај тренутак охрабрења му је дао снагу.

But then he looked at Јована and Драгана, and that moment of encouragement gave him strength.

"Извините", почео је Милан, уз дашак стида у гласу.

"Excuse me," Милан began, with a hint of embarrassment in his voice.

"Хтео бих нешто да додам о палати.

"I would like to add something about the palace."

" Његови другови из разреда скренули су пажњу ка њему.

His classmates turned their attention to him.

Милан настави причу о архитектонским особеностима, вештини римских градитеља и како сваки угао носи своју причу.

Милан continued the story about the architectural features, the skill of Roman builders, and how every corner carries its own story.

Временски рез у плочнику носио је приче о некадашњем светлу палате.

The temporal gap in the pavement bore stories of the palace's former glory.

Речи су му навирале, а класа је са пажњом слушала, као да су одједном све историјске књиге оживеле пред њима.

Words flowed from him, and the class listened attentively, as if all the historical books had suddenly come to life before them.

Туристи су такође застали и зачуђено слушали како млади зналац дели своју страст.

Tourists also stopped, amazed, listening to the young expert share his passion.

Када је завршио, Милан осети како му лице гори од узбуђења и страха.

When he finished, Милан felt his face burning with excitement and fear.

Али онда, аплауз његових вршњака разбио је све бојазни.

But then, the applause of his peers shattered all anxieties.

Јована и Драгана су одахнули с поносом.

Јована and Драгана breathed a sigh of relief with pride.

"Много си нас научио," рече један друг.

"You taught us a lot," said one classmate.

Милан се насмејао, осетивши како му се повратило самопоуздање, и по први пут схватио да је његова страст вредна дељења.

Милан smiled, feeling his confidence return, and for the first time realized that his passion was worth sharing.

Остатак екскурзије прошао је у духу нове инспирације и пријатељства.

The rest of the excursion passed in a spirit of new inspiration and friendship.

Милан је знао да ће сада лакше делити своја интересовања и без страха привлачити друге у свој свет.

Милан knew that now he would find it easier to share his interests and attract others into his world without fear.

Са зимским сунцем које се полако спуштало над Сплитом, Милан је корачао према излазу, сигуран да је једна прича завршила, али да га чека много нових.

With the winter sun slowly setting over Сплит, Милан walked towards the exit, certain that one story had ended, but that many new ones awaited him.