Снег је лагано падао на старе зидине Калемегдан парка.

The snow was gently falling on the old walls of Kalemegdan park.

Белград је био тих, а хладноћа је покрила град.

Belgrade was quiet, and the cold had enveloped the city.

Зимски пејзаж је учинио да све изгледа мирно, али у срцима Марка и Јоване, било је другачије.

The winter landscape made everything seem peaceful, but in the hearts of Marko and Jovana, it was different.

Марко је корачао стазом, држећи чврсто свој стари дневник.

Marko was walking along the path, holding his old diary tightly.

Његови кораци су остављали трагове на свежем снегу.

His steps left traces in the fresh snow.

Желео је да поново види Јовану.

He wanted to see Jovana again.

Прошло је много времена од када су се последњи пут срели, и носио је са собом терет неразрешеног конфликта.

A lot of time had passed since they last met, and he carried with him the burden of an unresolved conflict.

Јована је стајала испред древених зидина тврђаве, камера у руци.

Jovana stood in front of the ancient fortress walls, a camera in her hand.

Управо је стигла назад у Белград након дугих година проведених у иностранству.

She had just returned to Belgrade after many years abroad.

Била је узбуђена, али исто тако и помало нервозна због сусрета са Марком.

She was excited, but also a bit nervous about meeting Marko.

Зима је донела хладноћу, али и шансу за нови почетак.

Winter had brought the cold, but also the chance for a new beginning.

Сусретнули су се код старе фонтане.

They met at the old fountain.

Марко је био резервисан, али стиснуо је свој дневник јаче.

Marko was reserved, but he gripped his diary tighter.

Јована је покушала да буде опуштена, али су се у њеним очима видели трагови нетрпљења.

Jovana tried to be relaxed, but in her eyes, there were traces of impatience.

"Како си, Јована?" упита Марко, његов глас једва чујан.

"How are you, Jovana?" Marko asked, his voice barely audible.

"Добро сам, хвала," одговорила је Јована.

"I'm good, thank you," Jovana replied.

"Изгледа да време није променило Калемегдан." Насмејала се, али се осетила тензија у ваздуху.

"It seems time hasn't changed Kalemegdan." She smiled, but there was a tension in the air.

Док су корачали стазама парка, снег је тихо шушкао под њиховим ногама.

As they walked along the park paths, the snow quietly crunched beneath their feet.

Марко је запитао: "Сећаш ли се оног пута када смо се посвађали?" Његово лице је било озбиљно.

Marko asked, "Do you remember the time we argued?" His face was serious.

"Да," уздахнула је Јована.

"Yes," Jovana sighed.

"Жао ми је што сам отишла онако, без речи."

"I’m sorry I left like that, without a word."

Уследила је тишина.

Silence followed.

Марко је отворио свој дневник.

Marko opened his diary.

"Много сам размишљао о томе.

"I thought a lot about it.

Требало ми је дуго да схватим своје грешке."

It took me a long time to realize my mistakes."

Јована је окренула поглед ка њему.

Jovana turned her gaze to him.

"Знаш, вратила сам се јер сам схватила да ми недостајеш.

"You know, I've come back because I realized I missed you.

Наша веза је важна."

Our relationship is important."

Стајали су испод снежних грана дрвета, гледајући једно у друго.

They stood under the snow-covered branches, looking at each other.

Тишина је била испуњена признањем, а снег је непрестано падао, као да је чистио све међу њима.

The silence was filled with acknowledgment, and the snow kept falling, as if it was cleansing everything between them.

Марко је коначно ухватио њену руку.

Marko finally took her hand.

"Хајде да почнемо изнова као пријатељи," предложио је.

"Let's start over as friends," he suggested.

"Слажем се," рекла је Јована, осетивши први пут након дуго времена топлину у свом срцу.

"I agree," Jovana said, feeling warmth in her heart for the first time in a long while.

"Можда следећи пут, када снег отопи."

"Maybe next time, when the snow melts."

Отишао је сан, али не и обећање о бољем сутра.

The dream faded, but not the promise of a better tomorrow.

Решили су своје неспоразуме и отишли кући са осмесима на лицу.

They resolved their misunderstandings and went home with smiles on their faces.

Марко, више отворен него икад, и Јована, осећајући поново припадност у свом граду.

Marko, more open than ever, and Jovana, feeling a sense of belonging in her city once again.

Обећали су једно другом нови почетак под бдењем древних зидина Калемегдана.

They promised each other a new beginning under the watchful gaze of the ancient walls of Kalemegdan.