Снег је тихо падао преко напуштене болнице, покривајући пејзаж белим прекривачем.

The snow was quietly falling over the abandoned hospital, covering the landscape with a white blanket.

Милан је стајао испред улазних врата.

Milan stood in front of the entrance door.

Чуо је ветар како завија кроз поломљене прозоре.

He could hear the wind howling through the broken windows.

Иза њега, Ана је тихо кашљала, и сваки звук као да му пробија срце.

Behind him, Ana coughed quietly, and each sound seemed to pierce his heart.

Време је било драгоцено, а она је била његов разлог за све.

Time was precious, and she was his reason for everything.

„Морам пронаћи антибиотике,“ рекао је Милан више себи него Вуку.

"I have to find antibiotics," Milan said more to himself than to Vuk.

Вук, стари пријатељ, био је једини на кога је могао да рачуна у овим тешким временима.

Vuk, an old friend, was the only one he could rely on in these tough times.

Истина је била да није имао избора.

The truth was, he had no choice.

Морао је ући у болницу.

He had to enter the hospital.

Иако напуштена, болница је била пуна животних трагова.

Although abandoned, the hospital was full of traces of life.

На поду су се разбацали стари медицински извештаји, и свуда су се видели поломљени остаци некадашњег света.

Old medical reports were scattered on the floor, and everywhere, the broken remnants of a once whole world were visible.

Није било сигурно.

It wasn't safe.

Милан је знао да су и животиње и други преживели могли бити иза сваког угла.

Milan knew that both animals and other survivors could be around every corner.

Са сваким кораком, сећање на родитеље га је пратило.

With each step, the memory of his parents followed him.

Антибиотици су могли спасити његову сестру, али чињеница да није могао спасити своје родитеље прогањала га је.

Antibiotics could save his sister, but the fact that he couldn't save his parents haunted him.

Морао је пробати.

He had to try.

Одједном, зачуло се режање које је допирало из једне од соба.

Suddenly, a growling sound came from one of the rooms.

Како је пришао, видео је сенке које су се кретале.

As he approached, he saw shadows moving.

Били су зато, преживели који су се заклонили унутар болнице.

They were there, survivors who had taken shelter inside the hospital.

Милан је осетио да мора бити опрезан.

Milan felt he had to be cautious.

Један од преживелих, висок човек грубог изгледа, изашао је напред.

One of the survivors, a tall, rough-looking man, stepped forward.

„Шта тражиш овде?

"What are you looking for here?"

“ упитао је неповерљиво.

he asked suspiciously.

„Требају ми антибиотици,“ одговорио је Милан, покушавајући да задржи мир и самоконтролу.

"I need antibiotics," Milan replied, trying to maintain calm and self-control.

„Имамо их, али не делимо ништа,“ рекао је човек, одмеривши Милана.

"We have them, but we don't share anything," the man said, sizing up Milan.

Суочен са тим избором, Милан је знао да се мора користити речима, а не силом.

Faced with that choice, Milan knew he had to use words, not force.

„Знам за сигурније место за склониште,“ предложио је.

"I know of a safer place for shelter," he suggested.

„Можемо вам показати пут, али потребни су нам лекови.

"We can show you the way, but we need the medicine."

“После дуге расправе, човек је пристао.

After a long discussion, the man agreed.

Ресурси у овом свету су били ограничени, али Миланов предлог је био довољно примамљив.

Resources in this world were limited, but Milan's proposal was tempting enough.

Док су разменили информације, Милан је први пут осетио искру поверења.

As they exchanged information, Milan felt a spark of trust for the first time.

Овај тренутак је био другачији.

This moment was different.

Са потребним антибиотицима у рукама, Милан се окренуо према излазу.

With the needed antibiotics in his hands, Milan turned toward the exit.

Схватио је да свет можда није исти као некада, али ни људи нису.

He realized that the world may not be the same as it once was, but people weren't either.

Могућност сарадње му је дала наду.

The possibility of cooperation gave him hope.

Како се вратио до Ане, знао је да је њихова будућност мање мрачна него пре.

As he returned to Ana, he knew their future was less bleak than before.

Видео је нов пут, где опстанак није морао да буде усамљеничка борба.

He saw a new path, where survival didn't have to be a lonely fight.

Био је спреман да прави изборе, не само за њу, већ за све који су били део његовог новог света.

He was ready to make choices, not just for her, but for all who were part of his new world.

Снег је наставио да пада, али сада је имао нови осећај мира.

The snow continued to fall, but now he had a new sense of peace.

Милан више није био сам, и први пут је веровао да могу створити бољи живот, за њега, Ану и остале.

Milan was no longer alone, and for the first time, he believed they could create a better life for him, Ana, and the others.