Снег је полако падао и прекривао калдрму улица Београда, мењајући град у зимску бајку.

The snow was slowly falling and covering the cobblestones of the streets of Belgrade, transforming the city into a winter fairy tale.

Чајџиница у којој су се састали три стара пријатеља била је топло место, светлила је меком светлошћу и испуњавала ваздух мирисом тек скуваног чаја и свеже печених пецива.

The tea house where three old friends met was a cozy place, glowing with soft light and filling the air with the scent of freshly brewed tea and freshly baked pastries.

Под сводовима овог пријатног амбијента, Никола, Милош и Јелена окупили су се да прославе Божић по старој традицији.

Under the arches of this pleasant ambiance, Nikola, Miloš, and Jelena gathered to celebrate Christmas in the old tradition.

Никола је био први који је стигао.

Nikola was the first to arrive.

Носталгичан по природи, увек се радовао оваквим сусретима.

Nostalgic by nature, he always looked forward to such meetings.

Одједном је зачуо познати глас, био је то Милош.

Suddenly, he heard a familiar voice; it was Miloš.

Његово лице било је мало изморено од живота у иностранству, али очи су још увек сијале са оним старим, познатим сјајем.

His face was slightly worn from life abroad, but his eyes still shone with that old familiar glow.

Јелена је, као и увек, каснила, али чим је стигла, атмосфера се одмах променила.

Jelena, as always, was late, but as soon as she arrived, the atmosphere immediately changed.

Њен осмех је био као грејање у овом хладном дану.

Her smile was like warmth on this cold day.

Седели су за округлим столом на којем је било постављено неколико чинија са бадњаком и медом, симболима мира и слоге.

They sat at a round table on which several bowls with badnjak and honey were placed, symbols of peace and harmony.

Никола је погледао око себе, осећај сећања и носталгије испунио му је груди.

Nikola looked around, a feeling of memory and nostalgia filling his chest.

Милош их је посматрао са друге стране стола, његово срце било је подељено између каријере и старих пријатељстава.

Miloš observed them from the other side of the table, his heart torn between career and old friendships.

Јелена је започела разговор, настојећи да лакоћом и спретношћу уклони било какву напетост.

Jelena started the conversation, striving to effortlessly and skillfully remove any tension.

"Сећате ли се нашег последњег заједничког Божића?

"Do you remember our last Christmas together?"

" упита Никола, погледајући Милоша и Јелену.

Nikola asked, looking at Miloš and Jelena.

"Време је тако брзо пролетело.

"Time has flown by so quickly."

"Милош се насмејао, али у његовом осмеху било је нечега сете.

Miloš laughed, but there was a hint of melancholy in his smile.

"Да, али живот нас је раздвојио, било је то неизбежно.

"Yes, but life separated us, it was inevitable."

"Јелена је осетила потребу да посредује.

Jelena felt the need to mediate.

"Није касно.

"It's not too late.

Сви можемо да се потрудимо више да останемо повезани.

We can all try harder to stay connected."

"Никола је дубоко удахнуо и одлучио да изнесе своје осећаје.

Nikola took a deep breath and decided to express his feelings.

"Желим да будемо ближи.

"I want us to be closer.

Можда и није лако, али вреди покушати.

It might not be easy, but it's worth trying."

"Тада је настала кратка тишина, а снег је и даље тихо сипио напољу.

Then there was a brief silence, and the snow continued to silently fall outside.

Милош је осетио како се у њему нешто мења.

Miloš felt something changing within him.

"Знате, нисам ни схватао колико ми недостајате.

"You know, I didn't even realize how much I miss you.

Одлучио сам да ћу учинити више да будем овде.

I've decided I'll do more to be here."

"Тензија се претворила у топлину и напокон су сви могли осетити прави дух Божића.

The tension transformed into warmth, and finally, everyone could feel the true spirit of Christmas.

Обећали су једни другима да ће се чешће састајати и трудити да очувају своје пријатељство.

They promised each other to meet more often and strive to preserve their friendship.

Осећали су како се неутрални зидови чајџинице испуњавају новом енергијом њиховог поновног повезивања.

They felt the neutral walls of the tea house fill with new energy from their reconnection.

Тако су наставили да причају и смеју, испуњавајући срца топлином и радошћу.

Thus, they continued to talk and laugh, filling their hearts with warmth and joy.

Знали су да је пријатељство жива ствар, захтевно али изузетно награђујуће.

They knew that friendship is a living thing, demanding but incredibly rewarding.

A напољу, снег је наставио да пада, чинећи Београд тихим и бајковитим.

And outside, the snow kept falling, making Belgrade silent and fairy-tale-like.