Снег је лагано падао над Београдом док је топла светлост кафића сијала кроз велике прозоре.

Snow was gently falling over Beograd as the warm light from the café shone through the large windows.

Унутра је било топло и мирисало је на свеже печени колач и кувано вино, декорације за Нову годину висиле су са плафона.

Inside, it was cozy and smelled of freshly baked cake and mulled wine, with New Year's decorations hanging from the ceiling.

У углу, за једним столом, седело је троје ученика.

In the corner, at one table, three students were sitting.

Милош је пажљиво прегледао своје белешке.

Miloš was carefully reviewing his notes.

Био је упоран, оптимистичан, али и помало нервозан.

He was determined, optimistic, yet a bit nervous.

Седео је поред Јоване, која је сталада читала књигу о математици.

He sat next to Jovana, who was intently reading a mathematics book.

Њене светле очи светлуцале су од интересовања, несвесна да је Милош гледа са дивљењем.

Her bright eyes sparkled with interest, unaware that Miloš was watching her with admiration.

С друге стране стола, Ненад је замишљено пио своју кафу.

On the other side of the table, Nenad was thoughtfully drinking his coffee.

„Друштво, можда би требали направити кратку паузу?" предложио је Ненад кроз осмех.

"Guys, maybe we should take a short break?" suggested Nenad with a smile.

„Или неко можда има нешто на уму?“

"Or does someone perhaps have something on their mind?"

Милош је застао, срце му је убрзано.

Miloš paused, his heart racing.

Осећао је да је тренутак на помолу.

He felt the moment was approaching.

Још од када је година почела, желео је рећи Јовани шта му је у срцу, али страх га је увек враћао назад.

Ever since the year began, he wanted to tell Jovana what was in his heart, but fear always held him back.

Погледао је кроз прозор: снежне пахуље стварала су бајковити призор.

He looked out the window: snowflakes created a fairytale scene.

„Имам нешто у виду,“ уздахнуо је Милош и окренуо се према Јовани.

"I have something in mind," sighed Miloš, turning to Jovana.

„Јована, свиђаш ми се већ дуже време.

"Jovana, I've liked you for some time.

Не знам шта мислиш о томе...“

I don't know what you think about that..."

Јована је склопила књигу, благо изненађена, али се осмехнула.

Jovana closed her book, slightly surprised, but smiled.

„Нисам знала, Милош.

"I didn't know, Miloš.

Драго ми је што си ми рекао.“

I'm glad you told me."

Милош је одахнуо, осећајући како му тежак камен пада са срца.

Miloš exhaled, feeling a heavy weight lift from his heart.

Ненад је подупирао главу руком, задовољно гледајући развој ситуације.

Nenad propped his head with his hand, watching the situation unfold with satisfaction.

„Шта кажете да заједно одемо на неку Новогодишњу журку?“ предложила је Јована, гледајући их обоје.

"What do you say we all go to a New Year's party together?" suggested Jovana, looking at them both.

Милош је осетио врућину пријатне наде.

Miloš felt a warmth of pleasant hope.

Осећао је да је направио корак напред, корак ка нечему занимљивом, можда и према новој авантури.

He felt he had taken a step forward, a step towards something interesting, perhaps even a new adventure.

Наставили су заједно да уче, али атмосфера је била лаганија, топлија.

They continued studying together, but the atmosphere was lighter, warmer.

Милош је знао да је, без обзира на исход, био искрен према својим осећањима.

Miloš knew that, regardless of the outcome, he was honest about his feelings.

То га је испунило новом дозом самопоуздања.

This filled him with a new dose of confidence.

Напољу је снег наставио да пада, док је у кафићу владала топлина и нова нада за сутра.

Outside, the snow continued to fall, while inside the café, warmth and new hope for tomorrow prevailed.