Јесен се полако ширила Калемегданским парком.

Autumn was slowly spreading through the Kalemegdan park.

Лишће је падало са дрвећа, стварајући тепих топлих боја.

Leaves were falling from the trees, creating a carpet of warm colors.

Милош је шетао стазом, дубоко у мислима.

Miloš was walking down the path, deep in thought.

Недавна лекарска дијагноза му је узнемирила ум и оставила га са безброј питања о будућности.

A recent doctor's diagnosis had unsettled his mind, leaving him with countless questions about the future.

Јелена и Ненад су га чекали на клупи, окружени хладним ваздухом који је носио мирис свежег лишћа.

Jelena and Nenad were waiting for him on a bench, surrounded by the cold air carrying the scent of fresh leaves.

Јелена је била та која је прва приметила забринут израз на Милошевом лицу.

Jelena was the first to notice the worried expression on Miloš's face.

„Милоше, јеси ли добро?“ питала је с топлином у гласу.

"Are you okay, Miloš?" she asked with warmth in her voice.

Ненад, иако склонији бризи, знао је да мора остати миран.

Nenad, though more inclined to worry, knew he needed to stay calm.

Понудио је осмех подршке.

He offered a supportive smile.

„Ту смо за тебе, било шта да ти треба.”

"We're here for you, whatever you need."

Милош је осетио зебњу у грудима, али нешто у спокоју парка, или можда присуство пријатеља, дало му је снагу.

Miloš felt a pang in his chest, but something in the tranquility of the park, or perhaps the presence of friends, gave him strength.

„Не знам шта да радим,“ рекао је коначно, гласом помало дрхтавим.

"I don't know what to do," he finally said, his voice somewhat shaky.

„Реци нам све,“ охрабрила га је Јелена.

"Tell us everything," Jelena encouraged him.

Њене очи биле су пуне разумевања и пажње.

Her eyes were full of understanding and attention.

Милош је напокон отворио срце.

Miloš finally opened his heart.

„Лекар је рекао да је здравље угрожено... али не знам колико је озбиљно.

"The doctor said my health is compromised... but I don't know how serious it is.

Плашим се шта долази.“

I'm afraid of what's coming."

Тишина је следила на трен.

Silence followed for a moment.

Звук ветра међу древнoм тврђавом био је једини сведок његовог открића.

The sound of the wind among the ancient fortress was the only witness to his revelation.

Али његови пријатељи ништа нису говорили.

But his friends said nothing.

Уместо речи, Јелена је ухватила његову руку.

Instead of words, Jelena took his hand.

Ненад стави руку на раме.

Nenad placed a hand on his shoulder.

Милош је осетио олакшање које долази од делићења терета.

Miloš felt the relief that comes from sharing a burden.

Седећи тако у парку, треptaje светлости које је играло између грана, Милош је први пут осетио слабу наду.

Sitting there in the park, with flickers of light playing between the branches, Miloš felt a faint hope for the first time.

Био је њихов блиски пријатељ, али сада је знао колико велику моћ има отворено срце и љубав пријатељства.

He was their close friend, but now he knew the great power of an open heart and the love of friendship.

Гласно је уздахнуо и насмешио се.

He sighed audibly and smiled.

„Хвала вам,“ рекао је искрено.

"Thank you," he said sincerely.

Јелена га је загрлила.

Jelena hugged him.

„Ти ниси сам,“ шапнула је.

"You're not alone," she whispered.

И заиста, у том тренутку, док се залазеће сунце одражавало на зидинама тврђаве, Милош је знао да има снаге да се суочи с неизвесностима.

And indeed, at that moment, as the setting sun reflected off the fortress walls, Miloš knew he had the strength to face the uncertainties.

Са подршком Јелене и Ненада, био је спреман да прихвати будућност ма каква била.

With Jelena and Nenad's support, he was ready to embrace the future, no matter what it held.

Осетио је, први пут, да је бити рањив понекад најснажнији облик снаге.

He felt, for the first time, that being vulnerable is sometimes the strongest form of strength.