Јесења сунце залазило је над Калемегдан парком, бацајући златне рефлексије на реку и лишће које је прекривало стазе.

The autumn sun was setting over Kalemegdan park, casting golden reflections on the river and the leaves covering the paths.

Јован и Милан шетали су лагано, док је хладан ветар шуштао кроз гране својим лаганим плесом.

Jovan and Milan walked slowly while the cold wind rustled through the branches with its gentle dance.

"Не могу да верујем да је прошло толико година," рече Јован, стиснувши руке у џепове јакне.

"I can't believe so many years have passed," said Jovan, tucking his hands into his jacket pockets.

Недавно се вратио у Београд, осећајући неку чудну мешавину среће и носталгије.

He had recently returned to Belgrade, feeling a strange mixture of happiness and nostalgia.

"Јесте, пуно се тога променило," одговори Милан, загледан у пролазнике.

"Yes, a lot has changed," replied Milan, gazing at the passersby.

Био је новинар, рођен и одрастао у овом граду, али сада је био неспокојан због свог избора да остане.

He was a journalist, born and raised in this city, but now he was uneasy about his choice to stay.

Док су корачали стазама, Јован је почео да прича приче о животу у иностранству.

As they walked the paths, Jovan began telling stories about life abroad.

Имао је много анегдота о различитим културама и местима које је посетио.

He had many anecdotes about different cultures and places he had visited.

Милан је слушао тихо, али унутра је имао осећај да су га те године мимоишле.

Milan listened quietly, but inside he felt as if those years had passed him by.

Јованове приче биле су узбудљиве, али оголиле су његове сумње и питања о властитом животном путу.

Jovan's stories were exciting, but they laid bare his doubts and questions about his own life path.

"Било је дивно све доживети," Јован је рекао, "али понекад сам се осећао изгубљено, као да не припадам ниједном месту.

"It was wonderful to experience everything," Jovan said, "but sometimes I felt lost, like I didn't belong to any place."

"Ово признање је изненадило Милана.

This admission surprised Milan.

Јован, који је изгледао толико сигуран и срећан, такође је имао сопствене борбе.

Jovan, who seemed so confident and happy, also had his own struggles.

"Знаш," Милан проговори после кратког ћутања, "понекад се питам да ли сам промашио нешто што је могло да ме чини срећнијим.

"You know," Milan spoke after a brief silence, "sometimes I wonder if I missed something that could have made me happier."

"Стајали су на видиковцу, где се Дунав и Сава спајају, испод златног кроја дрвећа.

They stood at the viewpoint, where the Danube and Sava rivers meet, under the golden canopy of trees.

Милан и Јован поделили су своје сумње и страхове, остављајући све празно по страни.

Milan and Jovan shared their doubts and fears, leaving all emptiness aside.

Разговарали су о старим временима, о данима када су безбрижни трчали парком као деца.

They talked about the old times, about the days when they would carefreely run through the park as children.

Смех је заменио некадашњи осећај отуђености.

Laughter replaced the former feeling of alienation.

Постали су отворени један према другом, грађећи мост који је годинами полако крњио.

They became open with one another, building a bridge that had been slowly eroded over the years.

Јован је разумео да га његови корени у Београду и даље везују за овај град.

Jovan realized that his roots in Belgrade still tied him to this city.

Милан, пак, у својој причи о разумевању, пронашао је драж у свом животу овде.

On the other hand, Milan, through his story of understanding, found charm in his life here.

Када је дошло време за растанак, обојица су осетила неку врсту мира.

When it was time to part ways, both felt a kind of peace.

Испод светлуцавих лишћа, поново су открили пријатељство које је временом ојачало, прожето новом снагом и разумевањем.

Beneath the shimmering leaves, they rediscovered a friendship that had strengthened over time, imbued with new strength and understanding.

Са осмехом и топлим поздравом, полако су одшетали у ноћ, знајући да је њихова веза незаменљива и вредна.

With smiles and warm greetings, they slowly walked into the night, knowing their bond was irreplaceable and precious.

Док су се даљине растављале, Јован је схватио да га Београд, дом и старо пријатељство више не плаше.

As the distances separated them, Jovan realized that Belgrade, home, and old friendships no longer frightened him.

Са друге стране, Милан је приметио да га успомене и оданост граду очаравају више него било која прича из света.

Meanwhile, Milan noticed that the memories and loyalty to the city enchanted him more than any story from the world.

Дан пре армистичког дана и сам је био тренутак мира и обнављања.

The day before Armistice Day was itself a moment of peace and renewal.