Никола је стојао на врху напуштене зграде, гледајући над разрушеним Београдом.

Nikola stood on top of an abandoned building, looking over the ruined Belgrade.

Јесењи ветар је носио хладноћу, која се увлачила у кости, али Никола није обраћао пажњу.

The autumn wind carried a chill that seeped into the bones, but Nikola paid no mind.

Морао је да пронађе довољно хране за своју групу - Ану и Бојана.

He had to find enough food for his group - Ana and Bojan.

Улице су биле пуне рушевина и кршених аутомобила.

The streets were full of rubble and broken cars.

Зграде су стајале као сенке прошлости, прекривене бршљаном и мраком.

The buildings stood as shadows of the past, covered in ivy and darkness.

Никола је сањао о данима када је Београд био пун живота и смеха.

Nikola dreamed of the days when Belgrade was full of life and laughter.

Али сада је све било другачије.

But now everything was different.

"Морамо да пожуримо", рекла је Ана, гледајући у Николу са забринутошћу.

"We have to hurry," said Ana, looking at Nikola with concern.

Бојан је само климнуо главом, држећи рушевину као да очекује напад у сваком тренутку.

Bojan just nodded, holding onto the rubble as if expecting an attack at any moment.

Николин план је био да претражи тржницу у центру, али знао је да је тај простор већ заузела друга група.

Nikola's plan was to search the marketplace in the center, but he knew that space was already taken by another group.

Та група није била пријатељска.

That group was not friendly.

"Можемо ли ризиковати и избећи их?

"Can we risk it and avoid them?"

", упитао је Бојан.

Bojan asked.

Никола је у себи вагу можда истрпео одлуку.

Nikola weighed the decision in his mind.

Да се суочи с њима, потражи ново место, или покуша преговарати?

Should he confront them, find a new place, or try to negotiate?

Док су се приближавали, видели су сенку на тржници.

As they approached, they saw a shadow in the marketplace.

Био је то ривалски прегледач, са лицем упадљивим од глади и страха.

It was a rival scavenger, with a face marked by hunger and fear.

Обоје су застали, осећајући претњу у ваздуху.

Both paused, sensing the threat in the air.

"Треба ми храна за моју породицу", рече ривал.

"I need food for my family," said the rival.

Никола га је разумео.

Nikola understood him.

Исто је осећао.

He felt the same.

Успоставио је контакт очима са Аном и Бојаном, а затим поново погледао ривала.

He made eye contact with Ana and Bojan, then looked back at the rival.

"Можемо да поделимо шта нађемо", предложио је Никола, иако му је срце јако ударало.

"We can share what we find," suggested Nikola, even though his heart was pounding.

Ривал је размишљао, а затим климнуо главом.

The rival thought for a moment, then nodded.

"Добро.

"Alright.

Јесмо у овоме заједно.

We're in this together."

"Како су претражили тржницу заједно, Никола је схватио да је понекад највредније у хаосу било разумевање и сарадња.

As they searched the marketplace together, Nikola realized that sometimes the most valuable thing in chaos was understanding and cooperation.

Наставили су да прикупљају залихе, подељени, али сједињени.

They continued to gather supplies, divided but united.

Дан се завршио са сунцем које је тонуло изнад рушевина.

The day ended with the sun setting over the ruins.

Никола, Ана и Бојан су се враћали, осећајући се мало лакше, знајући да нису сами у овом тешком свету.

Nikola, Ana, and Bojan returned, feeling a bit lighter, knowing they were not alone in this harsh world.

Разумевањем и заједничким трудом, можда би могли једном поново изградити нешто нормално.

Through understanding and joint effort, maybe they could one day rebuild something normal.