Чудна ноћ у Београду.

A strange night in Belgrade.

Лофт осветљен свећама.

A loft lit by candles.

Сенке су играле по зидовима.

Shadows danced across the walls.

Мило, Ана и Стефан седели су за зеленим покер столом.

Milo, Ana, and Stefan sat at the green poker table.

Испред њих су били чипови, карте и један мистериозни коверат без адресе.

In front of them were chips, cards, and a mysterious envelope without an address.

Била је јесен.

It was autumn.

Хладноћа се лагано увлачила кроз прозоре.

The cold was slowly creeping through the windows.

Напољу је била Ноћ вештица.

Outside, it was Halloween night.

Ветар је завијао кроз улице старог града.

The wind howled through the streets of the old city.

Атмосфера у соби била је напета.

The atmosphere in the room was tense.

Мило је био познат као вешт играч.

Milo was known as a skillful player.

Његов поглед могао је продрети кроз најмилији блеф.

His gaze could see through the most delightful bluff.

Али он је крио тајну.

But he was hiding a secret.

Тајну коју нико није смео да открије.

A secret no one was allowed to discover.

Стефан је био нови играч.

Stefan was a new player.

Сањао је о великој победи.

He dreamed of a big win.

Ана је била радознала, увек је покушавала открити нове тајне.

Ana was curious, always trying to uncover new secrets.

Док је игра текла, Ана је прва приметила коверат.

As the game went on, Ana was the first to notice the envelope.

"Ко је оставио ово?" питала је, знајући да ће питање покренути знатижељу.

"Who left this?" she asked, knowing the question would stir curiosity.

Мило је нетремице гледао у своје карте, трудећи се да не покаже интересовање.

Milo was staring intently at his cards, trying not to show interest.

"Само неки трик за Ноћ вештица, изгледа," Стефан је предложио, али било је јасно да није сигуран.

"Just some Halloween trick, it seems," Stefan suggested, but it was clear he wasn't sure.

Ана је инсистирала.

Ana insisted.

Хтела је знати шта је у коверату.

She wanted to know what was in the envelope.

Психолошка борба за столом је почела.

A psychological battle at the table had begun.

Мило је морао бити пажљив.

Milo had to be careful.

Покушао је да пребаци пажњу.

He tried to shift the focus.

"Важно је да завршимо партију, зар не?" рекао је нехајно, надајући се да ће заборавити коверат.

"It's important that we finish the game, right?" he said casually, hoping they would forget the envelope.

Ипак, знатижеља је ухватила свој плен.

Still, curiosity had claimed its prey.

Ана је узела коверат.

Ana took the envelope.

Унутрашњост је садржала поруку: "Тајне су тешке, Мило."

Inside, it contained a message: "Secrets are heavy, Milo."

Тишина.

Silence.

Свако је пребирао по својим мислима.

Everyone was sifting through their thoughts.

Срце Милоша је застајало.

Milo's heart was stopping.

Ана је упитно гледала у њега.

Ana looked at him questioningly.

Стефан је покушавао разумети ситуацију.

Stefan was trying to understand the situation.

Мило је знао да мора брзо да реагује.

Milo knew he had to act quickly.

Смирено је промрмљао, "Неко се заиста труди да поквари нашу игру."

He murmured calmly, "Someone is really trying to spoil our game."

У том тренутку је променио стратегију.

At that moment, he changed his strategy.

Кренуо је да игра невиност.

He began to play innocent.

"Ко би могао послати ово?" питао је с легатном недужношћу. Инсинуирао је на једног од других играча.

"Who could have sent this?" he asked with genuine naiveté, insinuating it was one of the other players.

Како је ноћ одмицала, тензија је пала.

As the night wore on, the tension eased.

Мило је успео да усмери сумње на неког другог, док је планирао повлачење.

Milo managed to direct suspicions onto someone else while planning his retreat.

После последње руке, полако је напустио игру.

After the last hand, he slowly left the game.

Тајна је била сигурна, бар још једну ноћ.

The secret was safe, at least for another night.

Док је ходао кући кроз освежавајући јесењи ваздух, схватио је да је време за нову стратегију.

As he walked home through the refreshing autumn air, he realized it was time for a new strategy.

Његова тајна је била крхка.

His secret was fragile.

Време је било да размисли ко му је заиста пријатељ.

It was time to consider who was truly his friend.

Опрезност је од сада била његова нова сенка.

Caution would now be his new shadow.

Али једно је било сигурно: у Београду, ноћи су дуге, а тајне су се увек скривале у мраку.

But one thing was certain: in Belgrade, the nights were long, and secrets always hid in the dark.