У јесен, мирис опалог лишћа испуњавао је ваздух у затвореној заједници где су се налазиле црвене цигле школских зграда и широка игралишта.

In the autumn, the smell of fallen leaves filled the air in a gated community where the red brick school buildings and wide playgrounds were located.

Милан је био нови становник у овој заједници.

Milan was a new resident in this community.

Дошао је овамо с породицом пре две недеље.

He had moved here with his family two weeks ago.

Било му је тек трећи дан у новој школи, а већ је осетио притисак да се докаже.

It was only his third day at the new school, and he already felt the pressure to prove himself.

Иза својих наочара, Милан је будно пратио шта се дешава око њега.

Behind his glasses, Milan watched intently what was happening around him.

Није било лако бити новајлија.

It wasn't easy being the newcomer.

Гледао је како деца разговарају и смеју се у групицама, док је он стајао сам.

He watched as the children talked and laughed in groups while he stood alone.

Тихо је жудео за пријатељством, али страх од одбијања обузимао је његово срце.

He quietly longed for friendship, but the fear of rejection gripped his heart.

Ближао се Ноћ вештица, празник који је овде био веома важан.

Halloween was approaching, a holiday that was very important here.

Људи су украшавали своје куће са исклесаним бундевама које су светлеле на улазима.

People were decorating their houses with carved pumpkins that glowed at their entrances.

Те вечери, школа је организовала журку за Ноћ вештица.

That evening, the school organized a Halloween party.

Јована и Вук, двоје пријатних ученика из Милановог одељења, пришли су му током великог одмора.

Jovana and Vuk, two friendly students from Milan's class, approached him during the lunch break.

„Дођи на журку“, рекла му је Јована.

"Come to the party," Jovana said to him.

„Биће забавно, и сви ће бити тамо.“

"It'll be fun, and everyone will be there."

Вук се наклонио и додао: „Имаћемо и конкурс за најбољи костим!“

Vuk bowed and added, "We'll also have a contest for the best costume!"

Милан је осетио страх.

Milan felt fear.

„Не знам...“, почео је, али у њему је у исто време порасла жеља да покуша.

"I don't know...", he began, but at the same time, a desire grew inside him to try.

Знао је да је ово прилика да упозна нове људе и можда се уклопи.

He knew this was an opportunity to meet new people and maybe fit in.

Те вечери, Милан је стајао испред школске сале, срце му је јако лупало.

That evening, Milan stood in front of the school hall, his heart pounding.

Носио је костим вешца који је направио с мамом.

He wore a wizard costume he made with his mom.

Унутра, музика је свирала, а деца у шареним костимима весело су играла.

Inside, music was playing, and children in colorful costumes were joyfully dancing.

Када је водитељ објавио конкурс за најбољи костим, срце му је још брже залупало.

When the host announced the contest for the best costume, his heart beat even faster.

Јована је незабележено дохватила његову руку и охрабрила га: „Само изађи тамо! Бићеш одличан!“

Jovana gently took his hand and encouraged him, "Just go out there! You'll be great!"

Са дубоким удахом, Милан је изашао на сцену.

With a deep breath, Milan stepped onto the stage.

Светла су била осветљена и он је био у центру пажње.

The lights were shining, and he was in the spotlight.

Али, онда се десило нешто неочекивано.

But then something unexpected happened.

После дуго времена, осмехнуо се.

After a long time, he smiled.

Видео је Вука, Јовану и многе друге како му аплаудирају и бодре га.

He saw Vuk, Jovana, and many others applauding and cheering for him.

Његов страх је почео да се топи.

His fear began to melt away.

У том тренутку, схватио је да није било разлога за бригу.

At that moment, he realized there was no reason to worry.

Публика га је поздрављала, а он је коначно осетио топлину прихватања.

The audience was welcoming him, and he finally felt the warmth of acceptance.

Након прославе, Милан је био другачији.

After the celebration, Milan was different.

Његово самопоуздање порасло је, и више није био бојажљив док приступа другима.

His confidence had grown, and he was no longer shy about approaching others.

Сувисе, Милан је пронашао место међу својим вршњацима, и то му је донело нови почетак у заједници.

Moreover, Milan found his place among his peers, and it brought him a new beginning in the community.

На крају, кући се вратио са осмехом, знајући да је учинио први велики корак.

In the end, he returned home with a smile, knowing he had taken his first big step.

Живот у новој заједници више није био страшан, јер је сада имао пријатеље.

Life in the new community was no longer frightening because he now had friends.

И живот је био срећан.

And life was happy.