Тихи ветар прошушкао је кроз дрвеће у мирном крају обухваћеном јесењим бојама.

A gentle wind rustled through the trees in a peaceful neighborhood enveloped in autumn colors.

Градска четврт у Новом Саду била је као из бајке, са уличицама обојеним златним лишћем.

The city district in Novom Sadu looked like something out of a fairy tale, with streets painted in golden leaves.

Унутар високих ограда, стара породична кућа Карановића била је препуна успомена.

Within the high fences, the old family home of the Karanovića was filled with memories.

Недавно је изгубила свог патријарха, а сада су деца покушавала да погоде утицај очеве смрти.

It had recently lost its patriarch, and now the children were trying to grasp the impact of their father's death.

Милош, најстарији син, усредсредио се на важност стабилности.

Miloš, the eldest son, focused on the importance of stability.

Његова озбиљна природа ниједног тренутка није дозвољавала да му склизне мисао о одговорности према породици.

His serious nature never once allowed him to let go of the thought of his responsibility to the family.

Међутим, било је јасно да његов брат Вук, најмлађи и бунтовни, жели нешто другачије.

However, it was clear that his brother Vuk, the youngest and most rebellious, wanted something different.

Њему су више од породичног наслеђа били важни сопствени планови.

To him, his own plans were more important than the family heritage.

Уздахнувши, Милош се присети још једном предлога који је саставио за поделу мимовине.

Sighing, Miloš recalled once again the proposal he had drafted for the division of the property.

Изнова је покушавао да убеди Вука како би пронашли компромис, али безуспешно.

He tried repeatedly to convince Vuk to find a compromise, but to no avail.

Вук је, пак, имао једноставну идеју – продати кућу и кренути својим путем.

Vuk, on the other hand, had a simple idea – to sell the house and go his own way.

Милошу је то било незамисливо.

To Miloš, this was unimaginable.

Јелена, средња сестра, била је између њих, разапета осећањима.

Jelena, the middle sister, was caught between them, torn by emotions.

Њена креативна душа није могла да издржи сукобе, али промена је била једино што је носила немир.

Her creative soul could not endure conflicts, but change was the only thing that brought her unrest.

Дошао је Дан свих светих.

All Saints' Day arrived.

Лепо време није ублажило напетост у кући.

The nice weather did not ease the tension in the house.

Чланови породице окупили су се у дневној соби, коју су некада испуњавали тек смех и радост.

The family members gathered in the living room, which once resonated with laughter and joy.

Милош је осетио тензију у ваздуху и знао је да је време за разговор.

Miloš felt the tension in the air and knew it was time for a conversation.

"Треба да нађемо решење", почео је.

"We need to find a solution," he began.

Вук је нагло устао.

Vuk abruptly stood up.

"Не видим зашто не продамо кућу и завршимо с тим", рекао је оштро.

"I don't see why we shouldn't sell the house and be done with it," he said sharply.

Милош је затворио очи, покушавајући да смири своје стрепње.

Miloš closed his eyes, trying to calm his anxieties.

"А шта је са успоменама, Вуче?

"And what about the memories, Vuče?"

", питала га је Јелена.

Jelena asked him.

"Ово није само кућа, ово је део нас.

"This isn't just a house; it's a part of us.

Овде смо одрасли.

We grew up here.

Отац није ово оставио да се распродамо.

Father didn't leave it for us to sell off."

"Тишина је испунила собу, али је Јелена наставила.

Silence filled the room, but Jelena continued.

"Сећате ли се како нам је причао о дивовима и витезовима?

"Do you remember how he told us stories about giants and knights?

Како смо седели испред камина и смејали се његовим причама?

How we sat in front of the fireplace and laughed at his tales?"

" Смех и сузе преплавиле су њено лице.

Laughter and tears filled her face.

Милош је стајао нем, присећајући се тих тренутака.

Miloš stood silent, reminiscing about those moments.

Вук је оставио свој глас, гледајући сестру с невероватним погледом.

Vuk remained speechless, looking at his sister with disbelief.

Тихи глас му је променио тон.

A quiet voice changed his tone.

"Можда постоји начин да све ово сачувамо, баш као у причама које нам је отац говорио.

"Maybe there's a way to preserve all this, just like in the stories Father told us."

"Милош је осетио топлину која се пробудила у њему.

Miloš felt a warmth awaken within him.

Био је то почетак нечега новог.

It was the beginning of something new.

Од тог тренутка обећао је себи да ће боље слушати своју браћу и сестре.

From that moment, he promised himself to listen better to his siblings.

Вук је схватио да породичне везе могу толико тога пружити.

Vuk realized that family ties could offer so much.

Дочекавши вече, браћа и сестра су се држали за руке, знајући да ће, без обзира на све, породична кућа остати њихов уточиште.

As evening came, the siblings held hands, knowing that, no matter what, the family home would remain their haven.

Јесењи ветар поново је задувао кроз лишће, али сада је носио мир и разумевање – баш као што је то отац увек желео.

The autumn wind blew through the leaves once more, but now it carried peace and understanding—just as their father always wanted.