Светла аеродрома Никола Тесла блистала су у хладном јесењем јутру.

The lights of Nikola Tesla Airport gleamed in the cold autumn morning.

Људи су журили са својим коферима, а неке породице су се топло опраштале.

People hurried with their suitcases, and some families were saying warm goodbyes.

У том веома ужурбаном простору стајао је Милан, држећи своју путну торбу све чвршће.

In that very busy place stood Milan, holding his travel bag ever tighter.

Милан је био средњошколац, спреман да крене на међународни програм размене ученика.

Milan was a high school student, ready to embark on an international student exchange program.

Његова срца била су испуњена узбуђењем, али и са стрепњом.

His heart was filled with excitement, but also with anxiety.

Његова тетка Драгана, стална светска путница и нежно подржавајућа фигура у његовом животу, стајала је поред њега.

His aunt Dragana, a seasoned world traveler and a gently supportive figure in his life, stood beside him.

„Можеш ти то, Милане,“ рекла је Драгана, њен глас беше умирен.

"You can do it, Milan," said Dragana, her voice calm.

Њене речи су га грлиле у топлом загрљају.

Her words embraced him in a warm hug.

„Сећам се када сам први пут путовала. Било је страшно, али и најбоља одлука коју сам икада донела.“

"I remember when I first traveled. It was scary, but also the best decision I ever made."

Милан је погледао кроз велике прозоре аеродрома.

Milan looked through the large airport windows.

Ветар је носио шарено лишће, играјући се у круговима.

The wind carried colorful leaves, playing in circles.

Београд је био сав у бојама јесени, и мислио је на свој дом.

Belgrade was all in the colors of autumn, and he thought of his home.

Али унутар њега, жеља за авантуром полако је расла.

But inside him, the desire for adventure was slowly growing.

Пришло је време за укрцавање.

Boarding time came.

Глас из звучника позвао је путнике да се припреме.

A voice from the speaker called passengers to prepare.

Милан је осетио како му срце убрзава пак.

Milan felt his heart racing again.

Питања су му се ројила у глави: да ли ће се уклопити, да ли ће створити пријатеље?

Questions swarmed in his mind: would he fit in, would he make friends?

„Не дозволи да те страх успори,“ додала је Драгана, читавши његову несигурност.

"Don't let fear slow you down," added Dragana, reading his insecurity.

„Ти си паметан и снажан. Учини нас поносним.“

"You are smart and strong. Make us proud."

Милан је дубоко удахнуо.

Milan took a deep breath.

Осетио је да се захвалност према Драгани разлива у његовом срцу.

He felt gratitude toward Dragana spreading in his heart.

„Хвала ти, тетка,“ рекао је, тихим али одлучним гласом.

"Thank you, aunt," he said, in a quiet but determined voice.

Савет његове тетке био је управо оно што му је требало.

His aunt's advice was just what he needed.

Рекао је себи да ће се суочити са својим страховима и искористити ту јединствену прилику.

He told himself he would face his fears and make the most of this unique opportunity.

У тренутку сумње, прикупио је храброст и одлучио - узеће тај корак.

In a moment of doubt, he gathered courage and decided - he would take that step.

Прошао је кроз капију, зауставивши се још једном да погледа назад и осмехне се Драгани.

He passed through the gate, stopping once more to look back and smile at Dragana.

Када је ушао у авион, срце му је било мирније.

When he boarded the plane, his heart was calmer.

Освојио је први изазов.

He had conquered the first challenge.

Док је тражио своје седиште, осетио је први пут да се радост надвила над његовом узнемиреношћу.

As he searched for his seat, he felt joy for the first time overtake his anxiety.

Авион се полако кретао ка писти, Милан је изгубио сваку сумњу.

The plane slowly moved towards the runway, and Milan lost any remaining doubts.

Знао је да је на прагу новог поглавља у животу.

He knew he was on the brink of a new chapter in his life.

Ускоро ће бити у новом свету, спреман за све што га чека.

Soon he would be in a new world, ready for everything that awaited him.

Како је авион полетао, Милану је срце било пуно наде, и са задовољством је знао да ће се, вративши се, вратити као промењена особа, богатији за искуство и знање.

As the plane took off, Milan's heart was full of hope, and he was pleased to know that when he returned, he would come back as a changed person, richer in experience and knowledge.

Сурео је своје страхове и победио.

He had faced his fears and triumphed.

Управо то је чинило свој пут ка зрелости.

That was exactly what marked his path to maturity.