На фудбалском терену у Београду, с мирисом јесени у ваздуху, Милан је стајао на ивици снага.

On the soccer field in Beogradu, with the scent of autumn in the air, Milan was standing on the edge of his strength.

Лишће је падало око њега док је ветар нежно дувао кроз поља.

Leaves were falling around him as the wind gently blew through the fields.

Вече је било савршено за тренинг, али Милан се осећао изразито нервозним.

The evening was perfect for training, but Milan felt extremely nervous.

Желео је да буде најбољи, и у школи и на терену, али притисак је био превелик.

He wanted to be the best, both in school and on the field, but the pressure was overwhelming.

"Хајде, Милане, све је у реду," рекла је Јована близу њега, посматрајући га с брижом.

"Come on, Milane, it's all right," said Jovana nearby, watching him with concern.

"Не мораш бити савршен."

"You don't have to be perfect."

"Знам, али моји родитељи очекују пуно од мене," одговорио је Милан, кратко успостављајући контакт очима пре него што се вратио на утакмицу.

"I know, but my parents expect a lot from me," replied Milan, briefly making eye contact before returning to the game.

Никола, капитен тима, који је увек изгледао строго, али је дубоко бринуо за своје саиграче, гледао је Милана како се криви под тежином.

Nikola, the team captain, who always seemed strict but deeply cared for his teammates, watched Milan buckle under the weight.

"Одмори мало," предложио је, прелазећи преко терена.

"Take a rest," he suggested, crossing the field.

"Здравље је најбитније."

"Health is most important."

Милан је климнуо главом, али није могао да се ослободи тог осећаја да не сме стати.

Milan nodded, but he couldn't shake the feeling that he couldn't stop.

Игнорисао је прву вртоглавицу.

He ignored the first dizziness.

"Још мало, па ћу направити паузу," мислио је.

"Just a bit more, then I'll take a break," he thought.

Али, његово тело је имало другачији план.

But his body had a different plan.

Док је јурцао за лоптом, изненада је све постало црно.

As he raced for the ball, suddenly everything went black.

Срушио се на траву.

He collapsed on the grass.

Узбуђење је нагло стало.

The excitement abruptly stopped.

Јована је прва стигла до њега, а Никола је мобилисао тим и дозволио Милану да дише.

Jovana was the first to reach him, while Nikola mobilized the team and let Milan breathe.

"Милане, чујеш ли ме?" питала је Јована, држећи га за руку.

"Milane, can you hear me?" Jovana asked, holding his hand.

"Морам... да наставим," замумлао је брзо отворивши очи.

"I have to... keep going," he mumbled, quickly opening his eyes.

"Не, не мораш," одговорила је она са осмехом.

"No, you don't have to," she replied with a smile.

"Мораш се бринути о себи."

"You have to take care of yourself."

Касније, док је Милан седео на клупи са чашом воде у руци, Никола га је погледао дубоко у очи.

Later, as Milan sat on the bench with a glass of water in his hand, Nikola looked him deeply in the eyes.

"Твоја упорност је велика, али моја брига за твоје здравље је већа."

"Your determination is great, but my concern for your health is greater."

Милан је уздахнуо и насмешио се.

Milan sighed and smiled.

"Хвала вам обоје. Мислим да сам учио важну лекцију данас.

"Thank you both. I think I've learned an important lesson today.

Морам боље да приоритетирам своје време и не заборавим на своје здравље."

I need to better prioritize my time and not forget about my health."

Јована га је загрлила, док је тмурно небо изнад њих наговештавало почетак нових дана.

Jovana hugged him as the gloomy sky above hinted at the beginning of new days.

Касније, док су сви одлазили кући спремајући се за другарску Хеловин забаву, Милан је осетио мир.

Later, as everyone went home preparing for a friendly Halloween party, Milan felt at peace.

Знао је да је на правом путу, а са пријатељима попут Јоване и Николе, био је сигуран да ће успети.

He knew he was on the right path, and with friends like Jovana and Nikola, he was sure he would succeed.