Кроз златне и црвене листове Калемегданског парка пробијао се поветарац.

A breeze was pushing through the golden and red leaves of Kalemegdan Park.

Осетио се мирис печених кестена који су стајали на малом штанду близу улаза.

The smell of roasted chestnuts wafted from a small stand near the entrance.

Милинородан дамар улице стизао је пригушено међу старе зидине.

The mild hustle of the street softly reached among the ancient walls.

У том амбијенту, Милан је стајао и гледао преко Саве, размишљајући.

In that setting, Milan stood and gazed over the Sava River, reflecting.

Био је најстарији од тројке.

He was the oldest of the trio.

Носио је терет породичних очекивања и осећао одговорност за сестре.

He carried the burden of familial expectations and felt responsible for his sisters.

Желео је ове дане октобра, посвећене Светом Јовану Рилском, искористити да поново споји породицу.

He wanted to use these days in October, dedicated to Saint John of Rila, to bring the family back together.

Лидја се прва појавила.

Lidija was the first to appear.

Са својом топлом осмехом и дипломатском природом, увек је настојала да смири тензије.

With her warm smile and diplomatic nature, she always tried to ease tensions.

Њен загрљај био је мекан, а речи тихе.

Her embrace was soft, and her words quiet.

"Недостајао си ми, Милане," рекла је.

"I missed you, Milane," she said.

Убрзо после ње стигла је Весна, најмлађа међу њима, одлучна и слободољубива.

Shortly after her arrived Vesna, the youngest among them, determined and free-spirited.

Чинило се да јој је требала потврда и независност више него ишта.

She seemed to need affirmation and independence more than anything.

"Да видимо шта тако важно имаш да кажеш," додала је лагано, али са дозом ироније.

"Let's see what important thing you have to say," she added lightly, but with a hint of irony.

Сва тројица стајали су испред древне тврђаве.

The three of them stood in front of the ancient fortress.

Милан је дубоко удахнуо.

Milan took a deep breath.

"Желим да разговарамо.

"I want us to talk.

О свему.

About everything.

Без зле крви," почео је.

Without any bad blood," he began.

Лидја га је подстицала погледом, док је Весна била на опрезу.

Lidija encouraged him with her gaze, while Vesna was on guard.

Разговарали су о свему што их је раздвојило.

They discussed everything that had divided them.

О неразумевању, о прославама на којима нису били заједно, о ситним међусобним замерањима.

The misunderstandings, the celebrations they shared separately, the minor grievances among them.

Милан је први пустио да му осећања излазе на површину.

Milan was the first to let his feelings surface.

Признао је колико му је било тешко и колико је желео да буде бољи брат.

He admitted how difficult it had been and how much he wanted to be a better brother.

Лидја је нежно примила његову руку.

Lidija gently took his hand.

"Сви смо били повређени, али важно је да желимо да решимо те ствари," рекла је тихо.

"We've all been hurt, but what matters is that we want to resolve these things," she said quietly.

Весна је заплакала брзо.

Vesna quickly began to cry.

Њена чврста лобања је попустила, откривајући колико јој је породица ипак значила.

Her tough exterior softened, revealing how much her family meant to her.

У том тренутку, изгледало је као да је стара тврђава симбол њихове новооткривене снаге.

At that moment, it seemed as if the old fortress symbolized their newfound strength.

Док су хладне вечерње сенке падале преко парка, а светла градских тргова се полако палила у даљини, обоје сестара су загрлиле Милана.

As the cold evening shadows fell over the park, and the lights of the city squares slowly lit up in the distance, both sisters embraced Milan.

"Од сада, једни другима смо најбољи пријатељи," рекао је Милан, осећајући олакшање и топлину.

"From now on, we’re best friends to each other," Milan said, feeling relief and warmth.

"То је најбољи поклон који можемо дати једни другима.

"That's the best gift we can give to each other."

"Тако је, пред старим зидинама Калемегдана, породица нашла нову равнотежу.

Thus, in front of the old walls of Kalemegdan, the family found a new balance.

Док су се полако удаљавали стазом кроз парк, знали су да, без обзира на све, увек имају једни друге.

As they slowly walked away along the path through the park, they knew that, no matter what, they always had each other.

И да ће заједно увек бити јачи.

And together, they would always be stronger.