Александар је седео на кревету у одељењу у Београду и размишљао о томе како је тамо стигао.

Aleksandar was sitting on the bed in the ward in Beograd and thinking about how he got there.

Јесењи ветар је шуштао кроз старе прозоре, доносећи мирис влажног лишћа.

The autumn wind rustled through the old windows, bringing the scent of damp leaves.

Била је тиха јесен, пуна обећања и тајни.

It was a quiet autumn, full of promises and secrets.

Једног дана, поред његовог кревета, пронашао је писмо.

One day, beside his bed, he found a letter.

Није било потписано.

It was unsigned.

У писму је писало: "Нешто из твоје прошлости скривено је у одељењу.

The letter said, "Something from your past is hidden in the ward."

" Александар није знао шта би то могло бити.

Aleksandar didn't know what it could be.

Осетио је како се стара рана отвара, жеља за истином постала је опсесија.

He felt an old wound reopen, and the desire for truth became an obsession.

Јелена, млада медицинска сестра, приметила је промену у његовом понашању.

Jelena, a young nurse, noticed the change in his behavior.

Њено саосећање испуњавало је просторију сваки пут када би му се насмејала.

Her compassion filled the room every time she smiled at him.

"Александре, како си данас?

"Aleksandre, how are you today?"

" питала је, надајући се да ће јој се отворити.

she asked, hoping he would open up to her.

"Нешто тражим", одговорио је загонетно.

"I'm looking for something," he replied enigmatically.

Знао је да му је потребна њена помоћ, али није још био спреман да све открије.

He knew he needed her help but wasn't ready to reveal everything yet.

Милош, психијатар строгог и проницљивог погледа, био је ту да му помогне.

Miloš, a psychiatrist with a strict and perceptive gaze, was there to help him.

Разговарали су сваки дан.

They talked every day.

"Сећаш ли се нечег специфичног из детињства?

"Do you remember anything specific from your childhood?"

" питао је Милош, трудећи се да га наведе на прави пут.

Miloš asked, trying to guide him in the right direction.

Александар је затрептао.

Aleksandar blinked.

Сећања су му била фрагментисана, ноћне море помешане са стварношћу.

His memories were fragmented, nightmares mixed with reality.

"Само делове," рекао је тихо.

"Only pieces," he said quietly.

Александар је одлучио.

Aleksandar decided.

Ноћу, док је све било тихо, почео би тајну претрагу кроз архиве одељења.

At night, when everything was quiet, he began a secret search through the ward archives.

Његова истрајање га је довела до мрачне и запуштене просторије, која до сада није привлачила његову пажњу.

His perseverance led him to a dark and neglected room that had not attracted his attention until now.

Тамо, иза старог ормана, открио је тајни преградак.

There, behind an old wardrobe, he discovered a secret compartment.

У њему су били стари предмети: дечија ципела, цртежи и један окрњен медаљон.

Inside were old items: a child's shoe, drawings, and a chipped medallion.

Тада је преплавила сећања на несрећу из детињства.

Then memories of a childhood accident flooded back.

Био је несрећан случај, али деца су преживела.

It was an unfortunate incident, but the children survived.

Његов изгубљени делић загонетке.

His lost piece of the puzzle.

Сутрадан је са Јеленом и Милошем поделио своје откриће.

The next day, he shared his discovery with Jelena and Miloš.

"Сада се сећам," рекао је треперећим гласом.

"Now I remember," he said with a trembling voice.

Јелена га је охрабрила осмехом, а Милош је пружио подршку.

Jelena encouraged him with a smile, and Miloš offered support.

"Заједно ћемо радити на томе", обећали су му.

"We'll work on this together," they promised him.

Александар је осетио да му се враћа снага и јасноћа.

Aleksandar felt his strength and clarity returning.

Био је спреман за пут лечења.

He was ready for the path of healing.

Његова прошлост је сад била појаснија, сенке су се повукле пред светлом истине.

His past was clearer now, shadows receded before the light of truth.

Јесен је наставила да шушка лишћем, али сада је Александар видео свет кроз нову призму наде и храбрости.

Autumn continued to rustle the leaves, but now Aleksandar saw the world through a new lens of hope and courage.

Одлучио је да прихвати своју прошлост и корача у будућност, чврсто држећи руку Јелене и ослањајући се на мудрост Милоша.

He decided to embrace his past and step into the future, firmly holding Jelena's hand and relying on Miloš's wisdom.