Јесењи ветар лагано је шуштао кроз лишће док је Милан корачао ка психијатријском одељењу, обучен у костим ћурке.

The autumn wind gently rustled through the leaves as Milan walked towards the psychiatric ward, dressed in a turkey costume.

Осмех му је био широк, а корак брз, мислећи да је стигао на догађај за Дан захвалности за децу.

His smile was wide, and his step brisk, thinking he had arrived at a Thanksgiving event for children.

Све је било савршено спремно.

Everything was perfectly prepared.

Само је један детаљ промакао: дан и место су били погрешни.

Only one detail was missed: the day and place were wrong.

Када је Милан прошао кроз улазна врата одељења, схватио је своју грешку.

As Milan passed through the entrance doors of the ward, he realized his mistake.

Пред њим се налазила пространа соба са светлим зидовима и столицама у кругу.

In front of him was a spacious room with bright walls and chairs arranged in a circle.

Некако су га очи пацијената и особља одмах приметиле.

Somehow, the eyes of the patients and staff noticed him immediately.

Смешак се још није губио са његовог лица.

His smile hadn't left his face yet.

Можда је ово била прилика за нешто ново.

Perhaps this was an opportunity for something new.

Зоран и Јелена, двоје других пацијената, седели су нетремице.

Zoran and Jelena, two other patients, sat motionless.

Јелена је благо подигла обрве, а Зоран је покушавао сакрити осмех.

Jelena slightly raised her eyebrows, and Zoran tried to hide a smile.

Атмосфера у соби била је изненађујуће позитивна и угодна.

The atmosphere in the room was surprisingly positive and pleasant.

"Здраво свима!

"Hello everyone!"

" рече Милан весело, док је махао крилима костима.

said Milan cheerfully, waving the wings of his costume.

"Како сте вечерас?

"How are you this evening?

Чуо сам да волите мало комедије?

I heard you like a bit of comedy?"

"У соби је најпре завладала тишина, али затим је један по један почео да се смешка и смеје.

At first, silence reigned in the room, but then one by one, they began to smile and laugh.

Милан је започео свој скеч, имитирајући најразличитије гласове животиња и смешне покрете.

Milan began his sketch, mimicking various animal voices and funny movements.

Учинило се као да је право дошло до срца свих присутних.

It seemed as if he had truly reached the hearts of everyone present.

Током свог наступа, Милан је постигао оно што је највише желео, иако на неочекивани начин – да изазове осмех и радост.

During his performance, Milan achieved what he wanted most, albeit unexpectedly—to provoke smiles and joy.

Његово непланирано присуство довело је до весеља и осећаја заједништва.

His unplanned presence led to cheerfulness and a sense of togetherness.

Пацијенти и особље га с топлином поздравише аплаузом.

The patients and staff warmly greeted him with applause.

Када се Милан спремио за одлазак, Јелена му је пришао и захвалила се са сјајем у очима.

As Milan prepared to leave, Jelena approached him and thanked him with a sparkle in her eyes.

"Надам се да ћете нас поново посетити," рекла је.

"I hope you'll visit us again," she said.

Док је Милан излазио из зграде, гледао је како листови полако падају са дрвећа.

As Milan walked out of the building, he watched the leaves slowly fall from the trees.

Понекад, помисли, неспоразум и хаос у његовом животу нису баш тако лоши.

Sometimes, he thought, misunderstandings and chaos in his life weren't all that bad.

Верујући у једну ствар, пронашао је нешто много посебније.

By believing in one thing, he found something much more special.

Поново на свежем ваздуху, схватио је да су спонтаност и мала грешка водили до великог успеха.

Back in the fresh air, he realized that spontaneity and a small mistake led to great success.

Уз осмех, вратио се кући, учећи да сваки дан носи своје изненађење и радост.

With a smile, he returned home, learning that each day carries its own surprises and joy.