Под златним јесенским лишћем Калемегдана, Милан је са породицом припремао пикник.

Under the golden autumn leaves of Kalemegdan, Milan was preparing a picnic with his family.

Калемегданска тврђава је блистала у сунчевом светлу, а са њених зидина пружао се задивљујућ поглед на Саву и Дунав.

The Kalemegdan fortress glistened in the sunlight, and from its walls, there was a breathtaking view of the Sava and Danube rivers.

Листови су лагано падали и стварали тепих боја на земљи.

The leaves were gently falling, creating a carpet of colors on the ground.

Ветар је носио мирис јесени.

The wind carried the scent of autumn.

Милан је био средовечан човек.

Milan was a middle-aged man.

Одувек је осећао да је у сенци своје успешне сестре Јелене.

He had always felt overshadowed by his successful sister Jelena.

Јелена је била говорљива и шармантна, увек у стању да задиви њиховог оца Петра причама о својим новим достигнућима.

Jelena was talkative and charming, always able to impress their father Petar with stories of her new achievements.

Милан је неосетно жудио за очевом пажњом и признањем.

Milan silently longed for his father's attention and acknowledgment.

"Милане, донеси хлеб," рекла је Јелена, насмејана док је постављала столњак.

"Milane, bring the bread," said Jelena, smiling as she laid down the tablecloth.

Петар их је посматрао са стране, поносно упркос самом себи.

Petar watched them from the side, proud despite himself.

Док су припремали храну, Милан је мислима био на свом послу.

While they were preparing the food, Milan was lost in thoughts about his job.

Недавно му је понуђено унапређење.

He had recently been offered a promotion.

Осећао је да је ово његова шанса да докаже оцу да и он може постићи нешто велико.

He felt that this was his chance to prove to his father that he too could achieve something great.

Пикник је био у пуном јеку, а смех и разговори су се мијешали са звуком ветра у лишћу.

The picnic was in full swing, laughter and conversations mingling with the sound of the wind in the leaves.

Милан је био одсутан, размишљајући како да започне разговор са оцем.

Milan was absent-minded, pondering how to start a conversation with his father.

На крају, скупио је храброст.

In the end, he gathered his courage.

"Тата," почео је Милан, "желим да ти кажем нешто важно.

"Dad," Milan began, "I want to tell you something important."

"Петар је подигао поглед са сендвича који је јео.

Petar looked up from the sandwich he was eating.

"Шта је, сине?

"What is it, son?"

"Милан је дубоко удахнуо.

Milan took a deep breath.

"На послу су ми понудили унапређење.

"They offered me a promotion at work.

Водићу велики пројекат.

I'll be leading a major project."

"Јелена је заћутала, гледајући брата са новом заинтересованошћу.

Jelena fell silent, watching her brother with newfound interest.

Петар се осмехнуо.

Petar smiled.

"Сине, увек сам био поносан на тебе," рекао је Петар.

"Son, I've always been proud of you," said Petar.

"Знам да имаш све што је потребно.

"I know you have everything it takes."

"Јелена је додала, "Знала сам да можеш.

Jelena added, "I knew you could do it."

"Милан је осетио да му је терет спао са рамена.

Milan felt a weight lifted from his shoulders.

Више није био у сенци.

He was no longer in the shadows.

Било му је јасно да је сам себи био највећи критичар.

It became clear to him that he had been his own greatest critic.

Породица га је волела и ценила цео живот.

His family had loved and appreciated him all his life.

С погледом на прелепе реке и златно лишће око њих, Милан је напокон осетио мир.

Looking at the beautiful rivers and the golden leaves around them, Milan finally felt peace.

Он и његова породица наставили су пикник, а јесенско сунце их је огревало нежно као и очева речи.

He and his family continued the picnic, the autumn sun warming them gently, like his father's words.