Тара Национални Парк је био густ и зелен.

Tara National Park was dense and green.

Јован и Милена су одлучили да истраже његове лепоте.

Jovan and Milena decided to explore its beauty.

Ваздух је био испуњен мирисом боровине.

The air was filled with the scent of pine.

Одјек птица је био купао у дашку ветра.

The echo of birds was bathed in the breeze.

Како су коракали, Милена је често застајала и ослушкивала, док је Јован са осмехом корачао даље.

As they walked, Milena often paused to listen, while Jovan strode on with a smile.

"Идемо тим путем," рекао је Јован, указујући на стезу са њихове десне стране.

"Let's go that way," said Jovan, pointing to the trail on their right.

"Јоване, мислим да би требало да се држимо утабане стазе," одговори Милена.

"Jovane, I think we should stick to the beaten path," replied Milena.

Јован је слегнуо раменима.

Jovan shrugged.

"Све ће бити у реду, видећеш.

"Everything will be fine, you'll see.

Авантура!

Adventure!"

"Продубили су се у шуму, а сунце је полако клизило ка хоризонту.

They delved deeper into the forest, and the sun slowly slid towards the horizon.

Пут је постао нејаснији, а гране су им шаптале приче из прошлости.

The path became less clear, and the branches whispered stories from the past.

Милена је постала неспокојна.

Milena became uneasy.

Погледала је на сат – време се ближило сумраку.

She looked at her watch – it was nearing dusk.

"Јоване, нема сигнала на телефону," уздахнула је Милена.

"Jovane, there's no signal on the phone," sighed Milena.

"Наставићемо овим путем.

"We'll continue this way.

Пронаћи ћемо пут, не брини.

We'll find the path, don't worry."

""Враћајмо се назад," предложила је Милена.

"Let's go back," suggested Milena.

"Пратимо сунце до познатог аутопута.

"Let's follow the sun back to the known highway."

"Јован je промислио, али је ипак остао упоран.

Jovan pondered, but remained persistent.

"Још мало напред," инсистирао је.

"Just a little further," he insisted.

Док су корачали, сенке су се продужавале и сувишна светлост је полако нестајала.

As they walked, the shadows lengthened and the surplus light slowly disappeared.

Претварало се у трилер.

It was turning into a thriller.

Милена је обратила пажњу на опадајуће сунце и нашла меру за свој компас.

Milena paid attention to the setting sun and found her compass measure.

Снажно је устала уз своје инстинкте.

She stood firmly relying on her instincts.

"Погледај они камени форму,” изненада је узвикнула.

"Look at those stone formations," she suddenly exclaimed.

Знала је тог облика.

She recognized that shape.

"Тамо је главна стаза!

"There's the main path!"

""Не могу да верујем," признао је Јован са олакшањем.

"I can't believe it," admitted Jovan with relief.

"Стигли смо!

"We made it!"

"Кад су коначно закорачали на утабани пут, ноћ је скоро прогутала шуму.

When they finally stepped onto the beaten path, night had almost swallowed the forest.

Осетили су умор, али и велико олакшање.

They felt tired, but also a great sense of relief.

"Милена, твоје идеје су биле исправне.

"Milena, your ideas were right.

Некад треба слушати логику.

Sometimes you have to listen to logic."

"Милена је уз осмех климнула главом.

Milena nodded with a smile.

"А ја сам научила да се не бојим следити своју интуицију.

"And I learned not to be afraid to follow my intuition."

"Док су заједно корачали из шуме, осетили су снагу пријатељства и нову хармонију између њих.

As they walked out of the forest together, they felt the strength of friendship and a new harmony between them.

Светло је било слабо, али пут је пред њима био јасно обележен.

The light was dim, but the path ahead of them was clearly marked.