У подножју Келемегданске тврђаве, дрвеће је блистало у нијансама црвене и златне боје.

At the foot of the Kalemegdan fortress, the trees gleamed in shades of red and gold.

Јесењи дан био је савршен за пикник: топао уз благу хладноћу у ваздуху.

The autumn day was perfect for a picnic: warm with a slight chill in the air.

Милан, Ана и Стефан окупили су се на старом ћебету, подлежући подсећањима на дане из студентских дана.

Milan, Ana, and Stefan gathered on an old blanket, indulging in memories from their student days.

„Сећате ли се оне вечери када смо готово пропустили испит због концерата у Студентском граду?

"Do you remember that evening when we almost missed the exam because of the concerts in Student City?"

“ упита Ана са осмехом, њена веселост озарила је њено лице.

Ana asked with a smile, her cheerfulness lighting up her face.

Милан ју је гледао, знао је да ће му недостајати њен смех.

Milan watched her, knowing he would miss her laughter.

Стефан је био замишљен, његов ум већ у послу који га је чекао у понедељак.

Stefan was thoughtful, his mind already on the work awaiting him on Monday.

„Морамо се мало озбиљније организовати.

"We need to get a bit more organized.

Време лети све брже,“ рекао је, гледајући у гомилу папира у својој торби.

Time flies faster and faster," he said, looking at the pile of papers in his bag.

Милан је тихо гледао реке Саву и Дунав како се спајају у једно, помало изгубљен у носталгији.

Milan silently watched the rivers Sava and Danube merge into one, somewhat lost in nostalgia.

Осетио је како се пријатељства мењају, као шта се године мењају између људи.

He felt how friendships change, just as years change among people.

Знао је да мора нешто да каже, нешто што би могло одржати ова пријатељства снажним и живим.

He knew he had to say something, something that might keep these friendships strong and alive.

„Ана,“ започео је Милан, дубоко удахнувши.

"Ana," Milan began, taking a deep breath.

„Знам да ускоро одлазиш.

"I know you're leaving soon.

А Стефан, ти си увек заузет.

And Stefan, you're always busy.

Бојим се да ћемо се изгубити у свакодневним обавезама.

I'm afraid we'll get lost in our daily obligations."

“Ана га погледа дубоко, њене очи одједном озбиљне.

Ana looked deeply at him, her eyes suddenly serious.

„Милан, никада неће бити исто као што је било на факултету, али то не значи да не можемо остати блиски.

"Milan, it will never be the same as it was in college, but that doesn't mean we can't stay close."

“Стефан климну главом.

Stefan nodded.

„Имамо успешно и лепо пријатељство.

"We have a successful and beautiful friendship.

Мораћемо да се потрудимо, али вредиће.

We'll have to make an effort, but it will be worth it."

“Милан се насмешио, иако су му очи биле помало влажне.

Milan smiled, though his eyes were a bit moist.

„За мене је наше пријатељство као ова тврђава.

"For me, our friendship is like this fortress.

Снажно је и издржало је тест времена и промена.

It's strong and has withstood the test of time and change."

“Те речи придобише и Ану и Стефана.

Those words resonated with both Ana and Stefan.

Обећали су да ће се чешће састајати, колико то обавезе буду дозвољавале, да неће допустити да их удаљеност растави.

They promised to meet more often, as much as their obligations allowed, to not let distance separate them.

Јесенји ветар однео је те речи, као што носи лишће по тврђави, али у срцима троје пријатеља остао је чврст завет.

The autumn wind carried those words away, just as it carries leaves across the fortress, but in the hearts of the three friends remained a firm vow.

Сунце тихо залази, како они сви удобно седе једно крај другог, гледајући у град који је сведочио њиховој прошлости и будућности.

The sun quietly set as they all comfortably sat next to each other, looking at the city that had witnessed their past and future.

То их је подсетило да, без обзира какав им се пут указао, могу пронаћи начин да остану заједно.

It reminded them that no matter what path lay ahead, they could find a way to stay together.

И тако, док су напуштали Келемегдан, Милан је знао да је свеће пријатељство јаче него икад.

And so, as they left Kalemegdan, Milan knew that their friendship was stronger than ever.