Калемегданска тврђава у Касно летоПромаја се провлачила између древних зидина Калемегдана, а сунце се полако спуштало према хоризонту, бацајући златне боје по тврђави.

Тvrđava Kalemegdan in Late Summer A draft was weaving through the ancient walls of Kalemegdan, and the sun was slowly descending towards the horizon, casting golden hues over the fortress.

Никола је ходао стазом, покушавајући да упије све те лепоте свoје младости.

Nikola walked along the path, trying to soak in all the beauties of his youth.

Иако је сада живео и радио у другом граду, сваки пут када би се вратио у Београд, осећао би се као код куће, иако са дозом кашњења.

Although he now lived and worked in another city, every time he returned to Beograd, he felt at home, albeit with a sense of delay.

Ведрана га је чекала на уобичајеном месту, на бастионима, где су често седели као деца и гледали реке Саву и Дунав како се спајају.

Vedrana was waiting for him at their usual spot, on the ramparts where they often sat as children, watching the rivers Sava and Dunav merge.

Њихов однос је остао снажан, али је она била забринута што се Никола све ређе враћао.

Their relationship remained strong, but she was concerned that Nikola returned less and less often.

"Никола, како је?

"Nikola, how are you?"

" упитала је Ведрана, док су њене очи сјајиле од топлине.

asked Vedrana, her eyes shining with warmth.

"Добро, Ведрана, само сам помало уморан од пута," одговорио је, скривајући истинске мисли о својој дилеми.

"Good, Vedrana, I'm just a bit tired from the journey," he replied, hiding his true thoughts about his dilemma.

Обоје су седели на rubu зида, гледајући како се светла града полако пале.

Both sat on the edge of the wall, watching as the city's lights slowly turned on.

Ведрана је дубоко удахнула, као да брани раствор у себи.

Vedrana took a deep breath, as if trying to dissolve something within herself.

"Ја се бојим да се удаљавамо.

"I'm afraid we're drifting apart.

Породица није иста без тебе, знаш?

The family isn't the same without you, you know?"

" рекла је тихо, али одлучно.

she said quietly, but firmly.

Никола је погледао у даљину, замишљајући себе као малог дечака како трчи тим истим стазама.

Nikola looked into the distance, imagining himself as a small boy running along those same paths.

Његова каријера је била важна, али ово место је било његов храм.

His career was important, but this place was his temple.

Двоумио се између обавеза и личног испуњења.

He hesitated between obligations and personal fulfillment.

"Знам, Ведрана.

"I know, Vedrana.

Разумем.

I understand.

Недостајете ми сви.

I miss you all.

Али, нисам сигуран како да то ускладим.

But I'm not sure how to balance it."

"Дијалог је постајао дубљи.

The dialogue grew deeper.

Тражили су решења међу сјајем светала што се огледао у Дунаву.

They searched for solutions amidst the glow of lights reflecting in the Dunav.

Било је тренутака тишине, али и тренутака мудрости.

There were moments of silence, but also moments of wisdom.

"Можда би могао чешће да долазиш.

"Maybe you could come more often.

Није све или ништа, зар не?

It’s not all or nothing, is it?"

" предложила је Ведрана, осећајући да је нашла тачку компромиса.

Vedrana suggested, feeling she had found a point of compromise.

Никола је климнуо главом.

Nikola nodded.

Одлука је коначно падала: "Да, у праву си.

The decision was finally falling into place: "Yes, you're right.

Могао бих чешће да долазим, да будем више присутан, а ипак наставим грађење каријере.

I could come more often, be more present, and still continue building my career.

То је могуће.

It is possible."

"Како су се звезде почеле назирати на летњем небу, Никола је осетио лакоћу која му је раније била непозната.

As the stars started to appear in the summer sky, Nikola felt a lightness previously unknown to him.

Осећај да може припадати и једном и другом свету му је вратио снагу.

The feeling that he could belong to both worlds rejuvenated him.

Од тада, одлучио је да ће наћи време за све што му је важно.

From then on, he decided he would find time for everything that mattered to him.

Док су се враћали стазом ка граду, Ведрана и он су разговарали као у стара времена.

As they walked back along the path to the city, Vedrana and he talked as they did in the old days.

Било је то пријатељство и љубав која превазилази границе и раздаљине.

It was a friendship and love that transcends borders and distances.

Калемегдан ће увек сачекати њихов следећи сусрет, као стари чувар тајни и снова.

Kalemegdan will always wait for their next meeting, like an old keeper of secrets and dreams.