Школа се налазила на ивици пустиње, у малом граду на југу Србије.

The school was located on the edge of the desert, in a small town in the south of Srbije.

Била је то мала зграда, уклопљена у околину са топлим песком и сувим ваздухом који је засијавао док сунце снива над њом.

It was a small building, blending into the surroundings with warm sand and dry air that shimmered as the sun dreamed above it.

Лето је донело врућину која је пригушивала све звуке.

Summer brought the heat that muted all sounds.

Првог дана школе, Вук је стигао са ранацима пуним књига и срца пуним наде.

On the first day of school, Vuk arrived with backpacks full of books and a heart full of hope.

Управо се доселио у ово место и сањао је о новим пријатељима и авантурама.

He had just moved to this place and dreamed of new friends and adventures.

Гледајући по учионици, видео је децу како шапућу и смеју се.

Looking around the classroom, he saw children whispering and laughing.

Осетио је да није део тога.

He felt like he wasn't part of it.

Ана је седела у првом реду, пажљиво слушајући наставницу.

Ana sat in the front row, carefully listening to the teacher.

Познавала је све и сви су познавали њу.

She knew everyone, and everyone knew her.

Била је најбоља ученица у овој школи и знала је да је нови дечак може угрозити.

She was the best student in this school and knew that the new boy might be a threat.

Настава је брзо прошла и време је било за одмор.

The lesson passed quickly, and it was time for a break.

Вук је пришао групи деце са осмехом.

Vuk approached a group of children with a smile.

"Хоћете ли да се играмо?

"Would you like to play?

Можемо направити лов на благо у пустињи.

We could have a treasure hunt in the desert."

"Деца су оклевала.

The children hesitated.

Али идеја је звучала занимљиво.

But the idea sounded intriguing.

Ана је стајала по страни.

Ana stood aside.

„Можда би било занимљиво“, тихо је рекла девојци поред себе, али није знала како ће све то изгледати.

"Maybe it would be interesting," she quietly told the girl next to her, but she didn't know what it would all look like.

Пар сати касније група је кренула према пустињи.

A few hours later, the group headed towards the desert.

Вук је направио мапу, једноставну и смењиву, с намерама да задржи људе у близини.

Vuk made a map, simple and changeable, with the intention of keeping people nearby.

Док су се пењали на песковите дине, Ана је посматрала Вука.

As they climbed the sandy dunes, Ana watched Vuk.

„Имаш ли неки план?

"Do you have a plan?"

“ упитала је Ана док су заостали за групом.

Ana asked as they lagged behind the group.

„Имам, само морамо пажљиво гледати око себе,“ одговори Вук са осмехом.

"I do, we just have to watch carefully around us," replied Vuk with a smile.

Док су ходали, угледали су нешто светлуцаво ископано у песку.

As they walked, they spotted something glimmering buried in the sand.

Била је то мала, стара амфора.

It was a small, old amphora.

Вук и Ана су је заједно ископали.

Vuk and Ana dug it up together.

Гледали су једно друго и почели да се смеју.

They looked at each other and started to laugh.

„Изгледа да смо пронашли благо,“ рекла је Ана, сада много опуштенијег духа.

"It looks like we've found the treasure," said Ana, now in much higher spirits.

Вратили су се у школу као пријатељи, причајући узбуђено о свом открићу.

They returned to the school as friends, excitedly talking about their discovery.

Вук је на крају дана осетио да припада овде, а Ана је схватила да нови пријатељи могу донети нова узбуђења.

By the end of the day, Vuk felt like he belonged there, and Ana realized that new friends could bring new thrills.

Сунце је тонуло иза хоризонта, бацајући златне зраке преко пустиње.

The sun sank behind the horizon, casting golden rays across the desert.

Вук и Ана су знали да је почетак године обећавао много више него што су икад очекивали.

Vuk and Ana knew that the beginning of the year promised much more than they had ever expected.