Вече је било топло и ветар је лагано миловао Калемегданску тврђаву.

The evening was warm, and the wind gently caressed the Kalemegdan fortress.

Парови су шетали и уживали у заласку сунца.

Couples were strolling and enjoying the sunset.

Јелена је седела на клупи, гледајући у далеку линију где се Савa и Дунав спајају.

Jelena was sitting on a bench, gazing at the distant line where the Sava and Danube rivers meet.

Недостајао јој је Милош, његова писма су била њена утеха, али ништа није могло заменити његово присуство.

She missed Miloš, his letters were her solace, but nothing could replace his presence.

Милош је био далеко, у страној земљи, покушавајући да балансира између посла и његовог срца које је остало у Београду са Јеленом.

Miloš was far away, in a foreign country, trying to balance between work and his heart that remained in Beograd with Jelena.

Чуо је приче од Бранка, њиховог пријатеља, како Јелена проводи сате на Калемегдану, пратећи облаке и мислећи на њихову будућност.

He heard stories from Branko, their friend, about how Jelena spent hours at Kalemegdan, watching the clouds and thinking about their future.

Тог дана, док је Јелена размишљала, осетила је да је неко гледа.

That day, as Jelena pondered, she felt someone watching her.

Окренула се и видела Милоша.

She turned and saw Miloš.

Стајао је ту, са љубављу и надом у очима.

He stood there, with love and hope in his eyes.

Срце јој је закуцало брже.

Her heart beat faster.

Није могла да верује.

She couldn't believe it.

"Милоше!" викнула је и потрчала према њему.

"Miloše!" she shouted and ran towards him.

Он је стегнуо у загрљај.

He held her in an embrace.

"Нисам могао више. Морао сам да те видим," рекао је, држећи је чврсто.

"I couldn't take it anymore. I had to see you," he said, holding her tightly.

"Знам да је било тешко. Време и даљина. Али ја бих жртвовао много више само да сам ту."

"I know it was hard. Time and distance. But I would sacrifice much more just to be here."

Бранко је све гледао са стране, задовољан што је успео да помогне.

Branko watched everything from the side, pleased he could help.

Милош и Јелена су седели заједно, гледајући светла града која су се полако укључивала.

Miloš and Jelena sat together, watching the city lights slowly turn on.

Тада су разговарали о свему.

They talked about everything.

О проблему комуникације, временским зонама и како ће од сада поставити нова правила у вези.

About the communication issues, time zones, and how they would set new rules in their relationship from now on.

Средина лета у Београду била је идеална за њихово поновно повезивање.

The middle of summer in Beograd was perfect for their reconnection.

Обeћали су једно другом да ће бити искренији и да ће се увек борити за своју љубав, без обзира на километре који стоје између њих.

They promised each other to be more honest and to always fight for their love, regardless of the miles between them.

После дугог разговора, пронашли су нову снагу.

After a long conversation, they found new strength.

Милош је научио да није увек довољно само бити физички присутан; важно је и бити пажљив и ту, у срцу и мислима.

Miloš learned that it’s not always enough to just be physically present; it's important to be attentive and present in heart and mind.

У овом веома специфичном амбијенту Калемегдана, са речним ветровима који чине јутро, они су обећали једно другом да више никада неће дозволити да их време раздвоји.

In this very specific atmosphere of Kalemegdan, with river winds making the morning, they promised each other that they would never again allow time to separate them.

Лето на Калемегдану завршило се са много смеха и наде.

The summer at Kalemegdan ended with much laughter and hope.

Недалеко, Бранко је седео на другој клупи, осмехујући се нечујно.

Not far away, Branko sat on another bench, smiling silently.

Тврђава је задржала њихове тајне и смех, баш као што ће и Сава и Дунав наставити да теку, носећи њихове наде и снова у недоглед.

The fortress held their secrets and laughter, just as the Sava and Danube would continue to flow, carrying their hopes and dreams into the infinite.