Испред мале пржионе кафе у самом центру Београда, Милан је стајао гледајући кроз велике прозоре.

In front of the small coffee roastery in the very center of Belgrade, Milan stood gazing through the large windows.

Вртлог мириса свеже пржене кафе испуњавао је ваздух.

A swirl of freshly roasted coffee filled the air.

Унутра су људи сели за дрвене столове, дубоко у разговору, док им сунчева светлост нежно обасјава лица.

Inside, people sat at wooden tables, deep in conversation, while the sunlight gently illuminated their faces.

Милан је уздахнуо и погледао на сат.

Milan sighed and looked at his watch.

Време је брзо пролазило, као и године од последњег сусрета са сестром.

Time was passing quickly, just like the years since his last meeting with his sister.

Осећао је лаку нервозу, али такође и одлучност.

He felt a slight nervousness, but also determination.

Хтео је поново окупити породицу, вратити осећај заједништва који је нестао након смрти њихових родитеља.

He wanted to reunite the family, to restore the sense of togetherness that had vanished after their parents' death.

Јована је стигла неосетно, приметила га је прва.

Jovana arrived unnoticed, seeing him first.

Села је преко пута из Милана, њено лице није показивало превише емоција.

She sat across from Milan, her face showing little emotion.

Била је новинарка, паметна и снажна, и сасвим самостална.

She was a journalist, smart and strong, and quite independent.

Њихови животи су се разишли, али какви год да су били њени мотиви, Милан је знао да ће бити тешко убедити је да дође на породично окупљање.

Their lives had drifted apart, but whatever her motives were, Milan knew it would be difficult to convince her to come to the family gathering.

"Зашто сада?" упитала је Јована директно, пресечући Миланов увод.

"Why now?" asked Jovana directly, cutting off Milan's introduction.

"Недостајеш, Јована. Осећам се као да немамо породицу више," одговорио је Милан, срце му је куцало снажно.

"I miss you, Jovana. I feel like we don't have a family anymore," replied Milan, his heart beating strongly.

"Мислиш или осећаш?" упитала је са сумњом, стиснувши прсте око шољице кафе.

"Do you think or feel that?" she asked with suspicion, clenching her fingers around the coffee cup.

"Заиста осећам," Милан је рекао искрено.

"I truly feel it," Milan said sincerely.

"Био сам сам откад родитеља нема. Желим да се све мање-разлике исправе."

"I've been alone since our parents passed. I want to resolve all the little differences."

Ћутање је завладало, али у том тренутку, било је сјаја у Јованиним очима.

Silence prevailed, but in that moment, there was a glimmer in Jovana's eyes.

Можда је и она осећала део тог губитка.

Perhaps she, too, felt part of that loss.

"Има нешто што те нисам никад питала," рекла је, дубоко удахнувши.

"There's something I've never asked you," she said, taking a deep breath.

Прича о давној расправи између њих двоје почела је полако да се одвија.

The story of an old argument between the two of them began to unfold slowly.

Свака реч је била попут комадића који недостаје у сложеној слагалици.

Each word was like a missing piece in a complex puzzle.

Милан је био изненађен.

Milan was surprised.

Неспоразум који га никад није знао да га мучи.

A misunderstanding he hadn't known was troubling him.

Али сада, са овом истином, његова жеља за обнављањем породичних веза постала је још јача.

But now, with this truth, his desire to restore family ties became even stronger.

"Не знам зашто сам те држала далеко," рекла је Јована тихо, гледајући у своје руке.

"I don't know why I kept you at a distance," Jovana said quietly, looking at her hands.

"Сви смо погрешно схватили," сложио се Милан, одлучан да поправи све.

"We all misunderstood," agreed Milan, determined to make things right.

Како је разговор одмицао, обоје су схватили да су им недостајали једно другом.

As the conversation progressed, both realized they had missed each other.

Прихватили су губитак родитеља и почели прихватати своје грешке.

They accepted the loss of their parents and began to accept their own mistakes.

На крају, Милан и Јована су се сложили да крену напред, а она је обећала да ће бити део породичног окупљања.

In the end, Milan and Jovana agreed to move forward, and she promised to be part of the family gathering.

Заједно су изашли из пржионе, обећавајући да ће радити на обнови односа.

Together, they left the roastery, promising to work on rebuilding their relationship.

Београдски летњи дан био је светао, баш као њихова новооткривена нада за будућност.

The Belgrade summer day was bright, just like their newfound hope for the future.