Калемегданска тврђава лежала је угодна и мирна, док су се плаве воде Саве и Дунава спајале испод њених зидина.

The Kalemegdan Fortress lay peaceful and serene, as the blue waters of the Sava and Danube rivers converged below its walls.

Те вечери, топли зраци залазећег сунца осветљавали су калдрму и стварали златни сјај на старим зидовима тврђаве.

That evening, the warm rays of the setting sun illuminated the cobblestones, creating a golden glow on the old fortress walls.

Милан је тихо шетао уз своје пријатеље, Јовану и Луку.

Milan walked quietly alongside his friends, Jovana and Luka.

Лука је шалио и гласно смејао, држећи Јованину руку, док је она уживала у причама које је Лука препричавао.

Luka joked and laughed loudly, holding Jovana's hand as she enjoyed the stories he was recounting.

Али, у Милановом срцу беше тешко питање.

But in Milan's heart was a heavy question.

Волео је Јовану већ дуго, али никада није имао храбрости да јој то каже.

He had loved Jovana for a long time, but never had the courage to tell her.

Бојазан га је спутавала – шта ако га она одбије?

Fear held him back—what if she rejected him?

Шта ако изгуби њихово пријатељство?

What if he lost their friendship?

Шетали су ближе до зида, где је поглед био најлепши.

They walked closer to the wall, where the view was most beautiful.

„Погледајте како је лепо овде,“ уздахну Јована, очи јој сјајиле у златним бојама заласка.

"Look how beautiful it is here," sighed Jovana, her eyes shining in the golden hues of the sunset.

Милан је тада осетио прилику.

Milan then felt the opportunity.

„Морам нешто да ти кажем, Јована,“ почео је Милан, глас му је био тих.

"I have something to tell you, Jovana," began Milan, his voice quiet.

Лука га је погледао изненађено, док је Јована скренула поглед са реке и усмерила пажњу на Милана.

Luka looked at him surprised, while Jovana redirected her gaze from the river and focused on Milan.

Срце му је лупало, али одавно је знао да је ово тренутак који је чекао.

His heart was pounding, but he had long known this was the moment he had waited for.

„Волим те“, рекао је, гласно и јасно.

"I love you," he said, loud and clear.

Те речи излете из њега као прави осећаји које дуго крије, али је било ослобађајуће.

The words burst out of him like true feelings he had hidden for so long, but it was liberating.

Јована је занемела на тренутак.

Jovana was silent for a moment.

Погледала је у Луку, који је мирно климнуо и насмешио се, дајући јој до знања да разуме.

She looked at Luka, who calmly nodded and smiled, letting her know he understood.

„Милане,“ рече она коначно, лагано и топло, „нисам знала.

"Milan," she finally said, gently and warmly, "I didn't know.

Заиста ми значиш пуно.

You really mean a lot to me.

Али, сада морам да размислим.

But I need to think now."

“Милан се насмешио, осећајући мир иако није добио коначан одговор.

Milan smiled, feeling at peace even though he hadn't received a definitive answer.

Знао је да се ипак олакшао будућим правцима које би могао да заузме.

He knew he had relieved himself of future paths he could take.

Док је сунце коначно закључало свој златни пољубац на рекама, Милан је сазнао нешто важно – отворио је своје срце, а то је било довољно.

As the sun finally locked its golden kiss on the rivers, Milan realized something important—he had opened his heart, and that was enough.

Док је вече падајући струјало Калемегданом, у Милану је расло осећање храбрости и прихватања свих могућих исхода.

As the evening flowed over Kalemegdan, a sense of courage and acceptance of all possible outcomes grew within Milan.

За њих три, то је био почетак новог поглавља, испуњеног разумевањем и међусобним поштовањем.

For the three of them, it was the beginning of a new chapter, filled with understanding and mutual respect.

Без обзира како се ствари развијале, њихова веза и данас је, заувек, златни одсјај оног предивног летњег заласка.

No matter how things developed, their relationship remained, forever, the golden reflection of that beautiful summer sunset.