На врху Калемегданске тврђаве, сунце се пробијало кроз младе лишће, одашиљући зраке који су загревали пролећни ваздух.

At the top of the Kalemegdan Fortress, the sun broke through the young leaves, sending rays that warmed the spring air.

Било је рано поподне, време када ветар доноси тихо шуштање река Саве и Дунава.

It was early afternoon, a time when the wind carries the gentle rustle of the Sava and Danube rivers.

Људи су били свуда, али у том тренутку, за Милоша, свет је био само он и његова породица.

People were everywhere, but at that moment, for Miloš, the world was only him and his family.

Ана је лагано распремала чекерасту ћебад, док је Лука трчао около, зачуђен новим мирисима и призорима.

Ana was casually unpacking the checkered blankets, while Luka ran around, amazed by the new scents and sights.

Милош је посматрао, кукајући мислима које су га мучиле већ неко време.

Miloš watched, burdened by thoughts that had been troubling him for some time.

Те мисли су му сметале да у потпуности ужива у сунчаном дану.

These thoughts prevented him from fully enjoying the sunny day.

Так хотелан поглед на породицу изазивао је радост, али истовремено и опрез.

Such a heartwarming sight of his family evoked joy, but at the same time, caution.

"Тата, дођи да се играмо жмурке!

"Dad, come play hide and seek!"

" викнуо је Лука весело, пре него што је нестао из вида за оближњим дрветом.

Luka shouted cheerfully before disappearing behind a nearby tree.

Милош је климнуо главом, покушавајући да одгурне терет умака.

Miloš nodded, trying to push away the mental burden.

Али, истина је громко куцала на вратима његовог срца.

But truth was loudly knocking on the door of his heart.

"Ана, можемо ли причати?

"Ana, can we talk?"

" упитао је Милош, док је гледао како Ана нежно распреда лагане сендвиче.

Miloš asked as he watched Ana gently spreading light sandwiches.

"Наравно," одговори Ана уз осмех, разумејући да је нешто у Милошевом тону другачије.

"Of course," Ana replied with a smile, understanding there was something different in Miloš's tone.

Она седе поред њега, гледајући га у очи.

She sat next to him, looking into his eyes.

Милош дубоко удахну и проговори: "Знаш, има нешто што морам да ти кажем.

Miloš took a deep breath and spoke: "You know, there's something I need to tell you.

Наша финансијска ситуација није добра.

Our financial situation is not good.

Недавно сам изгубио клијенте и стижу рачуни…"Анин израз остао је миран и топао.

I've recently lost clients, and the bills are coming…" Ana's expression remained calm and warm.

Милош је осетио олакшање, као да му је скинута тежина с рамена.

Miloš felt relief, as if a weight had been lifted from his shoulders.

"Милоше, заједно смо у овоме.

"Miloš, we're in this together.

Негде ћемо снаћи решење.

We'll find a solution somewhere.

Битно је само да имамо једно друго," Ана му стисну руку охрабрујући га.

The only thing that matters is that we have each other," Ana squeezed his hand, encouraging him.

Милош је погледао према месту где се Лука играо.

Miloš looked toward where Luka was playing.

Њихов син трчао је срећно, не знајући за напетости које су у том моменту отпловиле.

Their son ran happily, unaware of the tensions that, at that moment, had sailed away.

Тишина се населила међу њима, али то више није била она тишина страха.

A silence settled among them, but it was no longer a silence of fear.

Напротив, она је била пуна нада и заједничке одлучности.

On the contrary, it was full of hope and mutual determination.

Милош је сада знао да је отвореност права снага и да је његова породица највећа подршка коју има.

Miloš now knew that openness was true strength and that his family was the greatest support he had.

Поново се окренуо према Ани, осмехујући се.

He turned again to Ana, smiling.

"И даље мислим да мој најбољи потез у животу си ти," рекао је.

"I still think that my best move in life is you," he said.

Ана се кратко насмејала, и обоје су се вратили пикнику, спремни да се суоче са будућношћу.

Ana gave a short laugh, and they both returned to the picnic, ready to face the future.

Тврђава је и даље стајала високо изнад, као сведок њихове љубави и храбрости.

The fortress still stood tall above, as a witness to their love and courage.