У дану када је сунце једва пробијало кроз облаке пролећне кише, Милан је ходао низ уски, зарасли пут.

On a day when the sun barely pierced through the clouds of spring rain, Milan walked down a narrow, overgrown path.

Древне зграде, сада рушевине, шириле су се око њега попут духова прошлости.

Ancient buildings, now ruins, spread around him like ghosts of the past.

Срце му је било тешко од сећања која је носио; кривица за оно што је изгубио давала је тежину сваком његовом кораку.

His heart was heavy with the memories he carried; the guilt for what he had lost added weight to every step he took.

До цркве је дошао случајно.

He arrived at the church by accident.

Стари зидови, иако урушени, стајали су као светионик усред хаоса.

The old walls, although crumbling, stood like a beacon amidst chaos.

Милан је знао да не може остати дуго, али је био уморaн.

Milan knew he could not stay long, but he was tired.

У том тренутку, намеравао је само наћи уточиште за једну ноћ.

At that moment, he intended only to find shelter for one night.

Док се приближавао цркви, изненадио га је тихи звук.

As he approached the church, he was surprised by a quiet sound.

Његови чули су одмах били на опрезу.

His senses immediately went on alert.

Иза једног урушеног зида, изашла је девојка.

From behind a crumbled wall, a girl emerged.

Била је то Весна, са осмехом који није скривао страх, али је чинио да изгледа уверљиво.

It was Vesna, with a smile that didn't hide fear, but made her seem convincing.

Милан ју је гледао опрезно, питајући се да ли је пријатељ или непријатељ.

Milan watched her cautiously, wondering whether she was a friend or foe.

"Здраво," прво је рекла она.

"Hello," she said first.

Њен глас био је живахан, иако јој је срце убрзано куцало.

Her voice was lively, even though her heart was beating fast.

Била је скитница, знала је како да око себе проналази корисне ствари, али је желела друго.

She was a wanderer and knew how to find useful things around her, but she wanted something else.

Желела је поверење, али је то било тешко пронаћи у овом свету.

She wanted trust, but it was hard to find in this world.

"Тражим склониште," одговорио је Милан, мало омекшавши глас.

"I'm looking for shelter," Milan replied, his voice softening a bit.

Њих двоје су почели заједно радити на ојачавању цркве, иако су имали различитих планова.

The two of them began working together on reinforcing the church, even though they had different plans.

Милан је одлучио да покаже Весни свој тајни залихе хране и воде.

Milan decided to show Vesna his secret stash of food and water.

Поделио је с њом оно што је дуго чувао, како би киша поверења почела падати између њих.

He shared with her what he had long kept, so that the rain of trust could begin to fall between them.

Весна је, супротно свом инстинкту да побегне, одлучила остати и помоћи.

Contrary to her instinct to run away, Vesna decided to stay and help.

Знала је да, колико год било тешко, требало им је поверење у овом свету сумње.

She knew that no matter how hard it was, they needed trust in this world of doubt.

Заједно су учврстили зидове цркве, али таман када су помислили да су безбедни, изнад њих се почео ковитлати јак олујни ветар.

Together, they strengthened the church walls, but just when they thought they were safe, a strong storm wind began to swirl above them.

Црква се тресла, зидови су шкрипали, али су одлучили остати.

The church shook, the walls creaked, but they decided to stay.

Те ноћи, док је ветар урлао око њих, седели су једно поред другог, осећајући се мање сами.

That night, as the wind howled around them, they sat next to each other, feeling less alone.

Када се олуја смирила, црква је и даље стајала.

When the storm calmed, the church still stood.

Милан и Весна су знали да је време да крену даље, али сада нису били странци.

Milan and Vesna knew it was time to move on, but now they were no longer strangers.

Отворили су срца једно према другом и знали да ће, ма колико тај пут био несигуран, сада ходати заједно.

They had opened their hearts to each other, and knew that no matter how uncertain the path was, they would now walk together.

Милан је на крају схватио да још може веровати, а Весна да није све изгубљено.

Milan eventually realized he could trust again, and Vesna that not everything was lost.

Та крхка завера била је довољна да их задржи на ногама, док је свет око њих наставио са својом борбом за преживљавање.

That fragile pact was enough to keep them on their feet as the world around them continued its struggle for survival.

Тако су почели свој нови пут, руку под руку, према новом дану.

Thus, they began their new journey, hand in hand, toward a new day.