Белоградска тврђава је блистала у касном пролећном сунцу.

The Белоградска Fortress gleamed in the late spring sun.

Док су се зраци одбијали од древних зидина, Милоš је стајао на улазу, држећи позивницу за венчање у руци.

As the rays bounced off the ancient walls, Милоš stood at the entrance, holding a wedding invitation in his hand.

Гломазна врата су водила у двориште украшено цвећем, кићено шареним лампионима и столовима пуним хране.

The massive doors led into a courtyard decorated with flowers, adorned with colorful lanterns, and tables full of food.

Звук смеха и музике мешао се са жамором гостију.

The sound of laughter and music mingled with the chatter of guests.

Милоš је дуго избегавао велике скупове.

Милоš had long avoided large gatherings.

Након завршетка школе, веza са старим пријаtељима постепено се изгубила.

After finishing school, the connection with old friends gradually faded.

Данас је решио да промени тај осећај отуђености.

Today, he decided to change that feeling of alienation.

Желео је да се поново повежe с прошлошћу и осети припадност.

He wanted to reconnect with the past and feel a sense of belonging.

Како је корачао кроз двориште, приметио је Петра, старог другара из школе.

As he walked through the courtyard, he noticed Петра, an old buddy from school.

Петар је био окружен групом људи, с једнаком енергијом као и увек.

Петар was surrounded by a group of people, with the same energy as always.

Милоš oсећао oдређену неловкост.

Милоš felt a certain awkwardness.

Срce му је брже лупало.

His heart was beating faster.

Али, одлучио је да покуша, да се приближи и започне разговор.

But he decided to try, to approach and start a conversation.

„Милош! Давно се нисмо видели!“ Петар га је примио с топлим осмехом.

"Милош! It's been ages since we've seen each other!" Петар greeted him with a warm smile.

„Како си? Шта има ново?“

"How are you? What's new?"

Милоš je дубоко удахнуо и осетио како нестаје неловкост.

Милоš took a deep breath and felt the awkwardness fade away.

„Добро сам“, рекао је.

"I'm good," he said.

„Живот ми је оk, али ми недостаје дружење.“

"Life is okay, but I miss socializing."

Тог тренутка, Ана је пришла.

At that moment, Ана approached.

Била је невероватно лепа у тој једноставној хаљини, с дугом, смеђом косом која је лагано падала на њена рамена.

She looked incredibly beautiful in that simple dress, with long brown hair gently cascading over her shoulders.

„Милоš!“ рекла је. „Како је дивно што си дошао!“

"Милоš!" she said. "It's wonderful that you came!"

Након неколико кратких формалних речи, одвојио ју је у страну на терасу одакле се пружао поглед на Дунав.

After a few brief formal words, he took her aside to the terrace, from where there was a view of the Дунав.

Ваздух је био свеж и миран, савршен за разговор.

The air was fresh and calm, perfect for a conversation.

„Ана“, почео је. „Значи ми што могу овако да разговарам с тобом. Увек сам те ценио.“

"Ана," he began. "It means a lot that I can talk to you like this. I've always valued you."

Она се насмешила, гледајући у реку. „И ја тебе, Милоš.

She smiled, looking at the river. "And I value you, Милоš.

Живот се много променио од школе, али у суштини, нисмо се толико променили.

Life has changed a lot since school, but in essence, we haven't changed that much.

И даље делимо неке старе жеље и наде.“

We still share some old desires and hopes."

Милоš je oсећao како терет пада.

Милоš felt the weight lift.

Разговор је текао природно, као да никада није било паузе у њиховом приjaтељству.

The conversation flowed naturally, as if there had never been a pause in their friendship.

Разменили су приче, сeћали се старих дана и размишљали о томе шта жели будућност.

They exchanged stories, reminisced about the old days, and pondered what the future holds.

Као што је сунце полако залазило, обоје су осетили нову блискост.

As the sun slowly set, both felt a new closeness.

Милоš je уinstantку oсетио да његова одлука да се отвори и ужива у тренутку, а не да се материjaлно брине о својим импресијама, донесла плодовe.

Милоš instantly felt that his decision to open up and enjoy the moment, rather than worry about his impressions, had borne fruit.

Када је стано стало у двориште да се поздрави с младенцима, Милоš je oсећао унутрашњи мир и задовољство.

When he stood in the courtyard to say goodbye to the newlyweds, Милоš felt an inner peace and satisfaction.

Осећаo се повezанo с приjaтељима, али и са собом.

He felt connected with friends, but also with himself.

Ово није био само дан венчања;

This was not just a wedding day;

били су ово тренуци када је постао свестан значаја не само неговања стариh veza већ и налажења радости у њима.

these were moments when he became aware of the importance of not only nurturing old connections but also finding joy in them.

Док је напуштао Белоградску тврђаву, ветар је благо миловао његово лице, а кругови у Дунаву блескали су светлуцavом светлошћу.

As he left the Белоградска Fortress, the wind gently caressed his face, and the circles on the Дунав glimmered with shimmering light.

Осећао је да је направио велик корак ка сопственој срећи и прихватању.

He felt he had taken a great step toward his own happiness and acceptance.

Данас је био почетак неке нове приче пунe приjaтељства и припадности, у чијем је срцу место за све, за старе и нове приjaтеље, за старе и нове тренутке.

Today was the beginning of a new story full of friendship and belonging, with a place in its heart for everyone, for old and new friends, for old and new moments.