Изнад Београда простироло се ведро пролећно небо.

Above Beograd, a clear spring sky stretched out.

Сунце је сијало кроз велике прозоре Простора за фриленсере.

The sun shone through the large windows of the Prostor za frilensere.

Унутра, међу дугим столовима и шареним лаптопима, људи су вредно радили, свако у свом кутку креативног света.

Inside, among the long tables and colorful laptops, people were working diligently, each in their own corner of the creative world.

Међу њима је био и Милош, посвећени графички дизајнер.

Among them was Miloš, a dedicated graphic designer.

Његова концентрација била је на испитивању, јер је морао завршити важан пројекат за клијента.

His concentration was being tested because he had to finish an important project for a client.

Бучни разговори око њега правили су му проблем.

The noisy conversations around him were causing problems.

Био је увек више интровертан, али заказани рокови не чекају.

He was always more introverted, but deadlines wait for no one.

Ивана, његова пријатељица и колегиница, пришла му је са осмехом.

Ivana, his friend and colleague, approached him with a smile.

"Милоше, како иде?

"Miloše, how's it going?

Хоћемо ли на кафу касније?

Shall we go for coffee later?"

" питала је.

she asked.

Њен природни ентузијазам додао је још један слој ометања.

Her natural enthusiasm added another layer of distraction.

Док је покушавао да остане фокусиран, чврсто је стезао миш.

As he tried to stay focused, he clutched the mouse tightly.

Све гласније приче потхрањивале су његову фрустрацију.

The increasingly loud conversations were fueling his frustration.

Знао је да мора нешто предузети, али се увек осећао непријатно да прекида друге.

He knew he had to do something, but he always felt uncomfortable interrupting others.

Размишљао је.

He thought.

Да ли да их замоли да буду тиши или да пронађе друго, мирније место за рад?

Should he ask them to be quieter, or should he find a different, quieter place to work?

Његова радна станица овде била је најпоузданија.

His workstation here was the most reliable.

Напокон, у тренутку унутрашњег немира, устао је.

Finally, in a moment of inner turmoil, he stood up.

"Извините, људи", почео је Милош, мало нервозно, "молим вас, можете ли бити мало тиши?

"Excuse me, everyone," Miloš began, a little nervously, "could you please be a little quieter?

Заиста ми је потребна концентрација.

I really need to concentrate."

"Сви су га изненадјено погледали, али осмехнута Ивана одмах је рекла: "Наравно, Милоше.

Everyone looked at him with surprise, but smiling Ivana immediately said, "Of course, Miloše.

Неко време ћемо бити тихи.

We'll be quiet for a while.

Касније ћемо на кафу.

We'll have coffee later."

"Уз захвалност, поново је сео за компјутер.

With gratitude, he sat back at the computer.

Простор је био тиши.

The space was quieter.

Чуо је само лагани звук тастатуре и своје сопствене мисли.

He heard only the soft sound of the keyboard and his own thoughts.

Напокон је могао да се фокусира и заврши пројекат баш пред рок.

He was finally able to focus and finish the project just before the deadline.

Милош је схватио да је важно рећи шта ти је потребно.

Miloš realized that it's important to ask for what you need.

Људи су подржали чим је замолио.

People supported him as soon as he asked.

Навечер, када је емаил с пројектом отишао клијенту, удисао је пролећни ваздух са Ианом.

In the evening, when the email with the project was sent to the client, he breathed in the spring air with Ivana.

Научио је да је храброст понекад само питање једноставног питања.

He learned that courage is sometimes just a matter of asking a simple question.