Пред првог мајског сунца, у мирном насељу Београда, Милан седеше у својој омиљеној фотељи поред прозора.

Before the first May sun, in a quiet neighborhood of Beograd, Milan sat in his favorite chair by the window.

Цветови у врту су разливали мирис процвале трешње, док је лагани поветарац протицао улицом.

Flowers in the garden spread the scent of blooming cherry trees while a gentle breeze flowed through the street.

Ипак, испод те идиле, нешто је мучило Милана.

Yet beneath this idyllic scene, something troubled Milan.

Милан је био успешан пословни човек.

Milan was a successful businessman.

Његов осмех и чврст корак у канцеларији скривали су неизвесност која га је прогањала.

His smile and confident steps in the office hid the uncertainty that haunted him.

Последњих неколико дана, осећао је бол у грудима.

In recent days, he felt a pain in his chest.

Ипак, одлучио је да игнорише превртљиви осећај, надајући се да ће нестати.

However, he decided to ignore the unsettling feeling, hoping it would disappear.

Јасмина, његова жена, ушла је у собу са бригом у очима.

Jasmina, his wife, entered the room with concern in her eyes.

"Милане, треба да позовемо Зорана.

"Milan, we need to call Zoran.

Бол не престаје, и звучиш уморно", рекла је, нежно стављајући руку на његово раме.

The pain doesn't stop, and you sound tired," she said, gently placing a hand on his shoulder.

"Ма, ништа није", одговори Милан, али осети још један талас бола.

"Oh, it's nothing," Milan replied, but felt another wave of pain.

"Можда само стрес.

"Maybe it's just stress."

"Јасмина није одустајала.

Jasmina didn't give up.

Она је знала да је Зоран, њихов дугогодишњи породични пријатељ и лекар, једини који може уверити Милана да нешто није у реду.

She knew that Zoran, their longtime family friend and doctor, was the only one who could convince Milan that something was wrong.

Неколико сати касније, у дневну собу ушао је Зоран.

A few hours later, Zoran entered the living room.

"Чуо сам шта се дешава.

"I hear what's happening.

Хајде да видимо.

Let's take a look."

"Дошао је тренутак истине.

The moment of truth had come.

Милан је седео у стрепњи док је Зоран пажљиво ослушкивао његово срце стетоскопом.

Milan sat in suspense as Zoran carefully listened to his heart with a stethoscope.

Бол се појачао, штишћући му груди.

The pain intensified, gripping his chest.

Јасмина је држала његову руку, преносећи му подршку и снагу.

Jasmina held his hand, conveying support and strength.

"Милане, мислим да би требало да идемо у болницу на даље тестове", Зоран рече, његов глас тих али одлучан.

"Milan, I think we should go to the hospital for more tests," Zoran said, his voice calm yet determined.

Милан погледа Јасмину, и у њеним очима угледа одраз своје истине.

Milan looked at Jasmina, and in her eyes saw the reflection of his truth.

Његова маска је спадала.

His mask was falling away.

"У реду", дубоко уздахну, "хајде да идемо.

"Alright," he sighed deeply, "let's go."

"Док су напуштали кућу, мирис процвалих цветова био је јачи него икад.

As they left the house, the scent of blooming flowers was stronger than ever.

То су тренуци када је схватио да је здравље на првом месту.

These were the moments when he realized that health comes first.

Јасмина и Зоран су били ту, уз њега, и њихова подршка му је давала снаге више него што је могао да замисли.

Jasmina and Zoran were there with him, and their support gave him more strength than he could have imagined.

Док су одлазили, Милан је осетио чудну смиреност.

While leaving, Milan felt a strange calm.

Живот је крхак, али љубав и пријатељство су чинили чуда.

Life is fragile, but love and friendship work wonders.

Сваке године, пројари ће њихово насеље донети нови живот, а за Милана, то је био нови почетак.

Each year, spring would bring new life to their neighborhood, and for Milan, it was a fresh start.

Јаснина рука у његовој и Зоранов благ осмех уз њега, били су довољни да се суочи са свим изазовима.

Jasmina's hand in his and Zoran's gentle smile beside him were enough to face any challenge.

Здравље је било предност, а он је коначно спреман да га стави испред свега осталог.

Health took precedence, and he was finally ready to put it above all else.