Београд је оживео са првим данима пролећа, а улица Кнез Михаилова била је пуна људи.

Beograd came to life with the first days of spring, and ulitsa Kneza Mihailova was full of people.

Светлана је ходала међу њима, повремено се заустављајући да осети мирис свежег хлеба из оближње пекаре и слуша музику уличних свирача.

Svetlana walked among them, occasionally stopping to smell the fresh bread from the nearby bakery and listen to the music of street performers.

Било је нешто чаробно у том споју звукова и мириса који су испуњавали ваздух док је пролазила испод цветних стабала.

There was something magical in that blend of sounds and scents that filled the air as she passed under the flowering trees.

Светлана је била знатижељна по природи, и није јој промакло да јој је пријатељ Милан последњих дана био тиши него иначе.

Svetlana was naturally curious, and she hadn't missed noticing that her friend Milan had been quieter than usual in recent days.

Имао је тајанствен поглед, као да нешто скрива.

He had a mysterious look, as if he was hiding something.

У ретким тренуцима када би проговорио, чинило се да му реченице остају недовршене.

In the rare moments when he spoke, it seemed his sentences remained unfinished.

Светлана је одлучила да сазна шта га мучи.

Svetlana decided to find out what was troubling him.

Једног дана, док су седели у кафићу поред пешачке зоне, Светлана је узела храбрости и питала Милана о његовом здрављу.

One day, while they were sitting in a café by the pedestrian zone, Svetlana mustered the courage and asked Milan about his health.

Осећала је да нешто није у реду.

She felt something wasn't right.

Он ју је увек избегавао на та питања, али она није одустајала.

He always avoided her questions on this topic, but she didn't give up.

Решена да дође до истине, одлучила је да прати Милана до његовог лекарског прегледа.

Determined to get to the truth, she decided to follow Milan to his medical appointment.

Сутрадан, Светлана је стигла пре њега у клинику.

The next day, Svetlana arrived at the clinic before him.

Сакрила се иза једне од великих саксија на улазу и чекала да га види.

She hid behind one of the large planters at the entrance and waited to see him.

Када се Милан појавио, ушао је са напетим изразом лица.

When Milan appeared, he entered with a tense expression.

Светлана га је пратила унутра, држећи дистанцу и трудећи се да не буде примећена.

Svetlana followed him inside, keeping her distance and trying not to be noticed.

Док је чекала близу врата ординације, чула је кроз врата разговор између Милана и доктора.

While she waited near the office door, she heard through the door a conversation between Milan and the doctor.

Доктор је говорио озбиљним тоном: "Милане, морамо да поразговарамо о резултатима."

The doctor spoke in a serious tone: "Milane, we need to talk about the results."

Светлана је срце стало, али је наставила да слуша.

Svetlana's heart stood still, but she continued to listen.

Доктор је објашњавао Милану да је његово стање озбиљно, али лечиво ако почне са терапијом.

The doctor explained to Milan that his condition was serious but treatable if he began therapy.

Светлана је осетила олакшање, али и тугу што је Милан сам пролазио кроз све ово.

Svetlana felt relief but also sadness that Milan was going through all of this alone.

Када је Милан изашао из ординације, Светлана му је пришла.

When Milan came out of the office, Svetlana approached him.

Ћутала је, али њене очи су говориле више од речи.

She remained silent, but her eyes spoke more than words.

"Знам све," рекла је тихо.

"I know everything," she said quietly.

Милан је прво изгледао изненађено и мало љутито, али потом се опустио.

Milan first looked surprised and a little angry, but then he relaxed.

"Требало ми је толико времена да ти кажем," признао је.

"It took me so long to tell you," he admitted.

"Бојао сам се како ћеш реаговати."

"I was afraid of how you would react."

Светлана је ставила руку на његову рамену и рекла: "Ниси сам, овде сам за тебе. Заједно ћемо проћи кроз ово."

Svetlana placed a hand on his shoulder and said, "You're not alone, I'm here for you. We'll get through this together."

Милан је уздахнуо с олакшањем, а његово поверење према Светлани је постало јаче.

Milan sighed with relief, and his trust in Svetlana grew stronger.

Дан се наставио као било који други, али за Светлану и Милана био је почетак новог поглавља.

The day continued like any other, but for Svetlana and Milan, it was the beginning of a new chapter.

Светлана је схватила да је емпатија важнија од сваке знатижеље, а Милан је научио колико је важно имати некога у кога може да се узда.

Svetlana realized that empathy is more important than any curiosity, and Milan learned how important it is to have someone he can rely on.

Док су напуштали клинику, слетеле су прве латице пролећног цвећа на Кнез Михаилову, где су се наставили њихов пут и другарство.

As they left the clinic, the first petals of spring flowers drifted onto ul. Kneza Mihailova, where their journey and friendship continued.