У пролећним данима у Србији, Милоћу је сваком новом цветању мирисало на Јелену.

In the spring days of Serbia, Miloš found that every new bloom smelled of Jelena.

Он је волео буђење природе, али је истовремено осећао празнину.

He loved the awakening of nature but simultaneously felt an emptiness.

Јелена је у то време живела у Аустралији, где су лишће и хладноћа сведочили о доласку јесени.

Jelena was living in Australia at that time, where the leaves and cold witnessed the arrival of autumn.

Девет сати разлике њихову комуникацију чинило је компликованом.

The nine-hour time difference made their communication complicated.

Док је у Србији сунце полако свитало, Јелена је већ завршавала своје обавезе за тај дан.

While in Serbia, the sun was slowly rising, Jelena was already wrapping up her commitments for the day.

Милош је био вредан човек, волио је унапређивати свој врт и напорно је радио.

Miloš was a hardworking man, he loved to improve his garden and worked diligently.

Али мисли о Јелени никада нису напуштале његов ум.

But thoughts of Jelena never left his mind.

Једног јутра, одлучио је да, након вишемесечне размакнутости, посети врт где су провели многе тренутке заједно.

One morning, he decided to visit the garden where they had spent many moments together after months of being apart.

Са друге стране света, Јелена је истраживала нови живот у мелбурнској јесени.

On the other side of the world, Jelena was exploring a new life in the autumn of Melbourne.

Било јој је узбудљиво, али и тешко.

It was exciting but also difficult.

Недостајао јој је успавани шарм Милошеве Србије.

She missed the charming calm of Miloš's Serbia.

Једне вечери, нашли су време за видео позив.

One evening, they found time for a video call.

Милош је седео у врту, окружен мирисом процвалих трешања.

Miloš was sitting in the garden, surrounded by the scent of blossoming cherry trees.

Јелена је била у свом стану, окружена јесењим сликама које су пролазиле њеним прозором.

Jelena was in her apartment, surrounded by the autumn scenes passing by her window.

Када је почела да изговара своје бриге о њиховој будућности, изненада је пала киша изнад врта.

When she started voicing her concerns about their future, rain suddenly began to fall over the garden.

Милош је осетио исте капи кише као и оне кишне ноћи коју су заједно провели.

Miloš felt the same raindrops as those on the rainy night they spent together.

Сетио се нечега.

He remembered something.

„Јелена," рекао је, „шта ако би почели да шаљемо једно другом предмете који нас подсећају на годишња доба у којима се налазимо?

Jelena," he said, “what if we start sending each other items that remind us of the seasons we are in?

Бар тако можемо бити ближи.

At least that way, we can be closer.

Јелена се насмешила.

Jelena smiled.

„Обожавам ту идеју, Милоше!“

“I love that idea, Miloš!”

Тако су почели слати једно другом мале пакете.

So they began sending each other small packages.

Милош је Јелени слао пролећно цвеће и руком писана писма испуњена топлим речима.

Miloš sent Jelena spring flowers and handwritten letters filled with warm words.

У замену, добијао је лишће аустралијске јесени и разгледнице са сликама Мелбурна.

In return, he received leaves of the Australian autumn and postcards with images of Melbourne.

Ова промена омогућила им је да, иако раздвојени, пронађу начин да остану блиски.

This change allowed them, despite being apart, to find a way to stay close.

Њихова љубав је цветала, попут баште у Србији, без обзира на раздаљину која их је делила.

Their love flourished, like the garden in Serbia, regardless of the distance that separated them.

Иако је време било против њих, заједно су проналазили путеве да пркосе километрима који су их раздвајали.

Even though time was against them, together they found ways to defy the miles that divided them.

Љубав је нашла свој пут, и у пролећу и у јесени.

Love found its way, both in spring and autumn.