Било је то време када је сунце тек почело да греје јаче, а пролеће је у Белграду довољно топло да људи пожуре на Аду Циганлију.

It was a time when the sun had just begun to shine more intensely, and spring in Beograd was warm enough for people to rush to Ada Ciganlija.

Тамо, уз обалу реке, одржавао се музички фестивал.

There, by the riverbank, a music festival was taking place.

Звук књивења гитара и бубњева испунио је ваздух док се мирис роштиља ширио кроз јаву.

The sound of strumming guitars and drums filled the air while the aroma of barbecue spread through the crowd.

Неманја је ходао полако, гледајући како се људи смеју и плешу.

Nemanja walked slowly, watching people laugh and dance.

У њему се мешали осећања сете и неизговорених речи.

Inside him, there was a mix of nostalgia and unspoken words.

Организован, али резервисан младић, Неманја је дубоко унутра носио осећања која никада није признао Јовани.

An organized but reserved young man, Nemanja carried feelings deep down that he had never admitted to Jovana.

Била му је пријатељица дуго, али је сада све другачије.

She had been his friend for a long time, but now everything was different.

Видети коју је удаљило њихове путеве, али те старе симпатије никада нису исчезле.

Seeing her had drifted their paths apart, but those old affections never faded.

Јована је, док је њено срце бијоло у ритму музике, плесала са својом обичношћу и шармом.

Jovana, while her heart beat in the rhythm of the music, danced with her usual grace and charm.

Баш као што је волела да ради, скривала је своје несигурности око будућности иза осмеха и узбуђења.

Just as she loved to, she hid her insecurities about the future behind smiles and excitement.

Њено лице било је светло под светлом пројектора и пружало топлину свуда око себе.

Her face was bright under the spotlight, spreading warmth all around her.

Милица је, пак, у својој мирној улози, посматрала Њих двоје.

Milica, in her calm role, observed the two of them.

Била је другарица која је увек знала као смирити и помирити.

She was the friend who always knew how to calm and reconcile.

Све је уочавала; танке нити које су повезивале Неманју и Јовану нису јој промакле.

She noticed everything; the thin threads connecting Nemanja and Jovana did not escape her.

"Време је," рекла је Неманји тихо док су узвишени звуци клабинг музике полако уступали место нешто споријем тону.

"It's time," she said softly to Nemanja, as the heightened sounds of club music gradually gave way to a slower tune.

Док је заједно са њима кренула звезда, Неманја је спорије довео до места где су били сами усред гужве.

As he walked with them under the starlit sky, Nemanja slowly led them to a place where they were alone amidst the crowd.

Песма је почела лагано, ритам је био меланхоличан.

The song began slowly, the rhythm was melancholic.

Сада, када је откуцај срца био једини звук који је чуо, Неманја се окренуо Јовани.

Now, when the heartbeat was the only sound he heard, Nemanja turned to Jovana.

"Морам нешто да ти кажем," рекао је полако, глас му је дрхтао.

"I have something to tell you," he said slowly, his voice trembling.

Јована је застала, у макар једној секунди, укипљена.

Jovana paused, in just one second, frozen.

Очарала је одједном његову рањивост.

She was suddenly captivated by his vulnerability.

"Шта је то, Неманја?" упитала је, њихове очи спојене, а свет око њих није више био битан.

"What is it, Nemanja?" she asked, their eyes connected, and the world around them no longer mattered.

"Извините на тишини. Али знај да те нисам никад заборавио, ни овде, ни сада."

"Excuse the silence. But know that I've never forgotten you, neither here nor now."

Султан топлине раширило се на њено лице, док је недоумица погодила њено срце.

A surge of warmth spread across her face, while uncertainty struck her heart.

"Неманја," одговорила је тихо, "и ја осећам то, али не знам шта значи за нас. Мој живот је компликован сада."

"Nemanja," she replied softly, "I feel it too, but I don't know what it means for us. My life is complicated right now."

Спустя минуту, држала га је за руку и рекла: "Можемо остати пријатељи, али... оставимо све могућности отворене."

After a moment, she held his hand and said, "We can remain friends, but... let's leave all possibilities open."

Уз осмех који је садржао нову наду, Неманја је схватио важност изражавања осећања.

With a smile that held new hope, Nemanja realized the importance of expressing feelings.

Научио је снагу рањивости и оставио је место за нове могућности.

He learned the strength of vulnerability and left room for new possibilities.

Док су последњи акорди одјекивали изнад светлуцајућег језера, Неманја и Јована остали су уз завет пријатељства, спремни да истраже будућност и све оно што она може донети.

As the last chords echoed over the shimmering lake, Nemanja and Jovana were left with a vow of friendship, ready to explore the future and all it might bring.

У тајном простору међу њима, било је наде.

In the secret space between them, there was hope.