Шум ветра кроз дрвеће на Ади Циганлији био је тих, као нежна песма природе.

The rustling of the wind through the trees at Ada Ciganlija was quiet, like a gentle song of nature.

Река је светлуцала на пролећном сунцу, како су се звуци забаве распрострањивали свуда.

The river shimmered in the spring sun as the sounds of festivities spread everywhere.

Београдски радници славили су Први мај и долазак топлих дана.

The workers of Belgrade were celebrating May Day and the arrival of warm days.

Милош је корачао стазом уз језеро.

Miloš walked along the path by the lake.

Док су му мисли облизивале прошлост, могао је скоро да осети радост из детињства.

As his thoughts wandered into the past, he could almost feel the joy from his childhood.

Најлепше успомене имао је са Аном, његовом другарицом из школских дана.

His fondest memories were with Ana, his friend from school days.

У то време, дани су били безбрижни, пуни смеха и заједничких авантура.

Back then, the days were carefree, full of laughter and shared adventures.

Док је Милош размишљао о прошлости, изненада је угледао познато лице.

As Miloš thought about the past, he suddenly saw a familiar face.

Ана је стајала поред воде, унета у мисли, са погледом изгубљеним у даљини.

Ana stood by the water, lost in thought, her gaze fixed in the distance.

Милош се насмешио и одлучио да приђе.

Miloš smiled and decided to approach.

Осећао је узбуђење и помало страх.

He felt excitement and a bit of fear.

Да ли ће је њихова веза и даље значити?

Would their relationship still matter?

"Ана!

"Ana!"

" викнуо је.

he shouted.

Ана се окренула, изненађена и насмејана.

Ana turned, surprised and smiling.

„Милоше!

"Miloše!

Ово је стварно неочекивано!

This is really unexpected!"

“ рекла је с топлином у гласу.

she said warmly.

Обоје су застали поред језера.

Both of them paused by the lake.

Тишина између њих није била непријатна, већ пуна потенцијала.

The silence between them wasn't uncomfortable but full of potential.

Милош је желео да подели своја осећања.

Miloš wanted to share his feelings.

Милош је кроз далеки поглед у воду почео да изражава своје мисли.

Staring distantly at the water, he began to express his thoughts.

„Увек сам размишљао о нашим заједничким данима.

"I've always thought about our days together.

Недостајеш ми, Ана,“ рекао је, његове речи су биле искрене и сјајне као сунце на реци.

I miss you, Ana," he said, his words sincere and bright like the sun on the river.

Ана је дубоко уздахнула.

Ana took a deep breath.

„Много се тога променило од тада,“ признала је.

"A lot has changed since then," she admitted.

„Планирам да се преселим у иностранство због посла.

"I’m planning to move abroad for work.

Понекад ме уплашују такве промене.

Sometimes such changes scare me."

“Док су разговори постајали дубљи, отворила им се нова перспектива.

As their conversations grew deeper, a new perspective opened up for them.

Говорили су о детињству, заједничким тајнама и авантурама.

They spoke about childhood, shared secrets, and adventures.

Сећали су се како су лети пецали, пекли хлеб и јурили снове.

They recalled how they fished in the summer, baked bread, and chased dreams.

У том тренутку, далеке ватрометске ракете почеле су да светле небом.

At that moment, distant fireworks began to light up the sky.

Ускрснули су у чаробним бојама, док се Ана и Милош вучно гледали, осећајући повезаност и разумевање као некада.

They burst into magical colors, as Ana and Miloš gazed at each other, feeling the connection and understanding as they once did.

„Не морамо одмах све знати,“ рекла је Ана.

"We don't have to know everything right away," said Ana.

„Али можемо остати у контакту, ма где били.

"But we can stay in touch, no matter where we are."

“Милош је климнуо главом и осетио како му је терет са срца нестао.

Miloš nodded and felt the weight lift from his heart.

„Да, увек можемо бити ту једно за друго,“ додао је.

"Yes, we can always be there for each other," he added.

Док су се опраштали, осећали су да су направили корак напред иако их чекају раздвојени путеви.

As they said their goodbyes, they felt they had taken a step forward, even though separate paths awaited them.

Разговори крај језера, звуци празничне радости и бука ватромета у даљини били су сведоци новог обећања.

The conversations by the lake, the sounds of holiday cheer, and the crackle of fireworks in the distance bore witness to a new promise.

Док су се Милош и Ана удаљавали једно од другог, граница између прошлости и садашњости постајала је јаснија.

As Miloš and Ana parted ways, the boundary between the past and the present became clearer.

Одлучили су да и у будућности неће дозволити да раздаљине утичу на њихово пријатељство.

They decided that, in the future, they would not let distances affect their friendship.

Свету пред њима отварала су се нова врата, пуна могућности и обећања.

New doors were opening before them, full of possibilities and promises.