Калемегданско пролеће било је препуно живота.

Калемегданско пролеће was full of life.

Цветови су расцветали по целом парку, доносећи свежину и мир.

Flowers had bloomed throughout the park, bringing freshness and peace.

Али, унутар белих зидова болничке чекаонице, Милан је осећао све осим мира.

But inside the white walls of the hospital waiting room, Милан felt everything but peace.

Седео је на пластичној столици, гледајући у под, док су се мисли роиле у његовој глави.

He sat on a plastic chair, staring at the floor, while thoughts whirled in his head.

Јована је седела поред њега.

Јована sat beside him.

Њено присуство било је утешно, али Милан је остајао немиран.

Her presence was comforting, but Милан remained restless.

Сам мирис дезинфекције чинио је да му се срце убрзава.

The mere smell of disinfectant made his heart race.

"Знам да се бојиш," рекла је Јована, нежним, али чврстим гласом.

"I know you're scared," Јована said in a gentle yet firm voice.

"Али мораш знати шта није у реду.

"But you need to know what's wrong.

Још увек има времена да обојимо неки део градских зидина, али само ако будеш здрав.

There's still time to paint some part of the city walls, but only if you're healthy."

"Милан је тихо климнуо главом.

Милан nodded quietly.

Његова љубав према уметности била је велика.

His love for art was immense.

Недавно је отворена изложба била је запањујући успех, али сада није било питање његове уметности, већ његовог живота.

The recently opened exhibition was an astounding success, but now it wasn't a matter of his art, but his life.

Док је чекао са зебњом, сећао се јутарњег сунца које је обасјавало Калемегдан, где је бојао мурале са толико страсти.

As he waited with anxiety, he recalled the morning sun shining on Калемегдан, where he painted murals with such passion.

Док је његова четкица плесала по зиду, није мислио о боловима у грудима који су касније стигли.

While his brush danced across the wall, he didn't think about the pains in his chest that came later.

Сада, у болници, та бол га је довела до тренутне реалности.

Now, in the hospital, that pain had brought him to the present reality.

"Само рутински прегледи," рекли су му лекари.

"Just routine tests," the doctors had told him.

Али Милан знао је да то није само то.

But Милан knew it wasn't just that.

Јована је поново прекинула његове мисли.

Јована interrupted his thoughts once more.

"Хеј, шта си размишљао?

"Hey, what were you thinking?"

" упитала је.

she asked.

"Размишљао сам о уметности.

"I was thinking about art."

" Уздахнуо је.

He sighed.

"Све ове боје около, а ми смо заглављени овде.

"All these colors around, and we're stuck here."

"Јована се насмејала, покушавајући да га развесели.

Јована laughed, trying to cheer him up.

"Хеј, ти си уметник.

"Hey, you're an artist.

Ускоро ћеш поново бити споља, сликајући и живећи своје боје, али сада морамо бити овде.

You'll soon be outside again, painting and living in your colors, but right now we have to be here."

"У том тренутку, врата чекаонице су се нагло отворила.

At that moment, the waiting room door suddenly opened.

Доктор је ушао.

The doctor entered.

Милан је задржао дах, а Јована му је притиснула руку.

Милан held his breath, and Јована squeezed his hand.

Напетост је испунила ваздух.

Tension filled the air.

"Господине Милане," почео је лекар, "имамо резултате ваших тестова.

"Mr. Милан," the doctor began, "we have the results of your tests.

Добра вест је да је ваше стање управљиво.

The good news is that your condition is manageable."

"Милан је осетио како му се напетост смањује.

Милан felt the tension ease.

Доктор је наставио да му објашњава о потреби за промјенама у начину живота и како су потребни редовни прегледи.

The doctor continued explaining the need for lifestyle changes and how regular check-ups were necessary.

Касније, када су изашли из болнице, све је поново било шарено.

Later, when they left the hospital, everything was colorful again.

Пролеће у Калемегдану изгледало је светлије.

Spring in Калемегдан looked brighter.

"Рекао сам да ће све бити у реду," рекла је Јована, док су шетали стазама парка.

"I told you it would be alright," Јована said as they walked along the park paths.

"Да," рекао је Милан, сада са одлучношћу у гласу.

"Yes," Милан said, now with determination in his voice.

"Схватио сам колико је важно водити рачуна о себи.

"I've realized how important it is to take care of myself.

Уметност чека, али моје здравље мора бити на првом месту.

Art can wait, but my health has to come first."

"Јована се насмешила, срећна што је његов страх на крају побеђен.

Јована smiled, happy that his fear had finally been overcome.

"И знате шта," наставио је Милан, "можда би требали сликати нешто овде, у част свега овога.

"And you know," Милан continued, "maybe we should paint something here, in honor of all this."

" Сунце је било високо на хоризонту, обасјавајући све око њих, док су нови путеви били пред њима, овај пут пуни наде и светлине.

The sun was high on the horizon, illuminating everything around them, as new paths lay ahead, this time full of hope and brightness.

Миланов страх са почетка постао је део прошлости, а пред њим је било време за нове почетке.

Милан's fear from the beginning had become a part of the past, and before him lay a time for new beginnings.