Хладни ветар завијао је кроз Калемегдан парк, носећи мирис топле чоколаде и меда из малих дрвених кућица где су уметници и трговци продавали своје производе.

The cold wind howled through Kalemegdan park, carrying the scent of hot chocolate and honey from the small wooden huts where artists and merchants sold their wares.

Снег је био свеж, беле пахуљице украшавале су дрвећа која су блиставала под светлошћу разнобојних лампица.

The snow was fresh, white flakes adorned the trees that sparkled under the glow of colorful lights.

Вања је стајала уз Милана, затежући шал око врата, осећајући како зима улази под њену јакну.

Vanja stood next to Milan, tightening her scarf around her neck, feeling how winter crept under her coat.

Доба је било празнично, али њено срце било је далеко, у малом граду где је остала њена породица.

It was a festive time, but her heart was far away, in the small town where her family remained.

Преселила се у Београд због студија, али још увек јој је недостајало топло огњиште дома.

She had moved to Belgrade for her studies, but she still missed the warm hearth of home.

„Погледај,“ рекао је Милан, показујући на један штанд.

"Look," Milan said, pointing to one stall.

„То је Јелена.

"That's Jelena.

Знаш је из мојих прича.

You know her from my stories."

“Јелена је била локална уметница, стално насмејана, са капом која је личила на рогове ирваса.

Jelena was a local artist, always smiling, wearing a hat that resembled reindeer antlers.

Њен штанд био је пун руком рађених накита и украшавања.

Her stall was full of handmade jewelry and decorations.

Вања је осетила топлину што је видела некога ко је био тако весео и дружељубив.

Vanja felt warmth seeing someone who was so cheerful and friendly.

„Драго ми је што те видим, Вања!

"I'm glad to see you, Vanja!"

“ Јелена је раширила руке у топлом загрљају.

Jelena spread her arms in a warm embrace.

„И мени је драго,“ Вања се лако осмехнула, осећајући тренутак добродошлице.

"I'm glad too," Vanja smiled easily, feeling a moment of welcome.

Док су шетали даље музика је одјекивала, а Вања се све више повлачила у себе.

As they walked on, music echoed, and Vanja withdrew more and more into herself.

Гомила је била велика, осећала се изгубљено међу људима који чувају своје градске навике и традиције.

The crowd was large, and she felt lost among people who held onto their city habits and traditions.

Била је ту, али и далеко.

She was there, yet far away.

„Мораш пробати кувано вино,“ Милан је упорновао.

"You have to try the mulled wine," Milan insisted.

„Загреје душу.

"Warms the soul."

“Коначно, неспремна да прати глас разума који јој је шапутао да се врати кући, одлучила је да остане.

Finally, unwilling to follow the voice of reason urging her to go home, she decided to stay.

Са чашом у руци, дубоко је удахнула и затворила очи.

With a cup in hand, she took a deep breath and closed her eyes.

„Осетила сам се као странац, чак и овде,“ рекла је Милану и Јелени, најзад отварајући срце.

"I felt like a stranger, even here," she told Milan and Jelena, finally opening her heart.

„Сви ми некад тако осећамо,“ Јелена је рекла нежно.

"We all feel like that sometimes," Jelena said gently.

„Сви пролазимо кроз то.

"We all go through it.

Али није важно одакле си, већ са ким си.

But it’s not about where you are, but with whom you are."

“Како је вече одмицало, Вања је схватила да није сама.

As the evening progressed, Vanja realized she wasn't alone.

Београд је био различит и непознат, али људи поред ње давали су му нови облик.

Belgrade was different and unfamiliar, but the people with her gave it a new shape.

Осмехнула се и у њеном срцу расцветало се нешто топло, као сунце после дуге зиме.

She smiled, and something warm bloomed in her heart, like the sun after a long winter.

„Хајде да видимо ватромет,“ Милан предложио, и Вања је без размишљања пристала.

"Let's go see the fireworks," Milan proposed, and Vanja agreed without hesitation.

Док су светлење ноћи и прошлост постајале историја, Вања је осетила мир.

As the light of the night and the past became history, Vanja felt peace.

Неко ново поглавље тек почиње.

A new chapter was just beginning.

Схватила је да дом може да буде свуда где су људи који те разумеју и прихватају.

She realized that home can be anywhere where there are people who understand and accept you.

Изгубила се у моменту, али сада се нашла, усред Београда, уз старе и нове пријатеље, и празник који је постао њен.

She had lost herself in the moment, but now she was found, in the middle of Belgrade, with old and new friends, and a holiday that had become her own.