У срцу постапокалиптичног Београда, између рушевина и густих биљака, стајала је једна мала кафетерија.

In the heart of post-apocalyptic Beograd, amidst the ruins and thick vegetation, stood a small cafeteria.

Омотана бршљаном и прашином, била је то оаза заборављених времена.

Wrapped in ivy and dust, it was an oasis of forgotten times.

Унутра, као драгуљ у здепастом окружењу, блистала је једна здрава еспресо машина, последња у граду.

Inside, like a jewel in a rugged setting, gleamed a healthy espresso machine, the last one in the city.

Јесен је покрила земљу златно-бакарним тепихом, док су светлуцави листови повремено увијани ветром кроз сломљени улаз.

Autumn had covered the ground with a golden-copper carpet, while shimmering leaves occasionally swirled through the broken entrance by the wind.

То је место где су се Милан и Јелена нашли суочени једно с другим.

This was the place where Milan and Jelena found themselves face to face.

Милан, вешти преживљавач, тихи љубитељ кафе, и Јелена, увек насмејана и оптимистична.

Milan, a skilled survivor, a quiet coffee lover, and Jelena, always smiling and optimistic.

Утиснути у тренутак, обоје су узалудно тражили неке ситнице које би их повезале са старим животом.

Impressed by the moment, both of them were futilely searching for small connections to their old lives.

Миланови очи сјајиле су када је угледао машину, као да је нашао давно изгубљено благо.

Milan's eyes shone when he saw the machine, as if he had found a long-lost treasure.

Али, Јелени је била потребна исто толико као и њему.

However, Jelena needed it just as much as he did.

Обоје су знали да имају довољно енергије само за једно кување.

They both knew they only had enough energy for one brew.

"Не делим кафу," рекао је Милан, гдечка изазов у његовом гласу.

"I don't share coffee," said Milan, a hint of challenge in his voice.

"А шта кажеш на игру камен-маказе-папир?

"How about a game of rock-paper-scissors?"

" предложила је Јелена с осмехом.

Jelena proposed with a smile.

Имала је дар за умиравање напетости, чак и у оваквим ситуацијама.

She had a knack for easing tension, even in situations like these.

"Можда можемо да поделимо кафу на пола.

"Maybe we can split the coffee in half."

"Милан се задубио у мисао, а затим климнуо главом, прихватајући предлог.

Milan pondered the thought and then nodded, accepting the proposal.

Знали су да је било смешно, али ипак важно.

They knew it was silly, yet still important.

Узвишени тренутак, камен-се врте међу њима.

In a lofty moment, a rock spun between them.

Оба шака се отворише у исти час — оба "камен".

Both hands opened at the same time—both "rock."

Смех их је обузео, спирајући напетост.

Laughter enveloped them, washing away the tension.

Одлучили су да једном, на чистом смеху, поделе то мало зрно нормалности.

They decided, for once, to share this small grain of normalcy over a pure laugh.

Милан је схватио да понекад постоје важније ствари од себичних жеља — подела тренутка са неким.

Milan realized that sometimes there are more important things than selfish desires—sharing moments with someone.

Јелена је задовољно гледала како остаци шоље повезују двоје људи у овој чудној реалности.

Jelena watched contentedly as the remnants of the cup connected two people in this strange reality.

Дакле, у једном трептају зоре, еспресо је окрасио овај свет новим духом — духом другарства и радости.

Thus, in the blink of dawn, the espresso graced this world with a new spirit—a spirit of camaraderie and joy.

Развијала се прича о радиости утехе, чак и усред хаоса.

The story of comforting joy developed, even amid chaos.

Машина је радила свој последњи пут, али осмеси су наставили да светле, обасјавајући и хладноћу и мрак света.

The machine worked for the last time, but the smiles continued to shine, illuminating both the cold and the darkness of the world.