Јован је стајао испред локалног друштвеног центра у Београду, држећи папир са именима кандидата у руци.

Jovan stood in front of the local community center in Beogradu, holding a paper with the candidates' names in his hand.

Јесењи ветар је дувао, разносећи пожутело лишће тако да су чудно плесали на тротоару.

The autumn wind was blowing, scattering the yellowed leaves so that they danced oddly on the sidewalk.

Око њега, људи су журили унутра, окупљени у редове, спремни да гласају.

Around him, people rushed inside, gathered in lines, ready to vote.

Данас је био велики дан за Јована - први пут је гласао.

Today was a big day for Jovan - it was his first time voting.

Милена, његова мајка, била је поред њега.

Milena, his mother, was beside him.

Њено лице је било смирено, али је понекад, наочито што се више приближавали улазу, мењала изразе лица.

Her face was calm, but occasionally, especially as they got closer to the entrance, her expressions changed.

„Знаш, Јоване, важно је да донесемо исправне одлуке,” рекла је нежно, али са одређеном тежином у гласу.

"You know, Jovane, it's important to make the right decisions," she said gently, but with a certain gravity in her voice.

Стефан, његов отац, накривио је капу и климнуо: „Мајка има право.

Stefan, his father, tilted his cap and nodded: "Mother is right.

Али важно је да гласаш за оно у шта верујеш.

But it's important that you vote for what you believe in."

” Док су улазили у зграду, Јован је осетио како му руке благо дрхте.

As they entered the building, Jovan felt his hands slightly tremble.

Била је то мешавина узбуђења, страха и одговорности.

It was a mix of excitement, fear, and responsibility.

Посматрао је друге људе како испуњавају своје листиће, менећи се између ентузијазма и озбиљности.

He watched other people filling out their ballots, alternating between enthusiasm and seriousness.

Унутра, друштвени центар био је гомилан људима.

Inside, the community center was crowded with people.

Људи су тихо разговарали, док су службеници за изборе организовали ред.

People spoke quietly while election officials organized the line.

Мирис куване кафе и мир кроз прозор долазили су у просторију, дајући осећај домаћег окружења.

The smell of brewed coffee and peace coming through the window filled the room, giving a sense of homely atmosphere.

Јован је одахнуо када је схватио да није једини новајлија овде.

Jovan was relieved to realize he wasn't the only novice here.

Стефан је видео Јованову нелагоду и ставио му руку на раме: „Јоване, ово је твоје време.

Stefan noticed Jovan's discomfort and put a hand on his shoulder: "Jovane, this is your time.

Оно што је битно је твој глас, твоје мисли.

What matters is your vote, your thoughts.

Ми смо ту за тебе, какву год одлуку донесеш.

We're here for you, whatever decision you make."

”„Хвала тата,” одговорио је Јован, осећајући смешу олакшања и захвалности.

"Thank you, Dad," replied Jovan, feeling a mix of relief and gratitude.

Када је дошао ред на њега, Јован је ступио у гласачку кабину.

When his turn came, Jovan stepped into the voting booth.

Стајао је испред гласачког листића, осетивши како се сва одлука његовог живота своди на овај тренутак.

He stood in front of the ballot, sensing that all the decisions of his life boiled down to this moment.

Колебао се.

He hesitated.

Мислио је на своје претке, њихове вредности, али и на своје власите идеале и снове.

He thought of his ancestors, their values, but also of his own ideals and dreams.

Уздахнувши дубоко, Јован је подигао оловку и направио свој избор.

Sighing deeply, Jovan picked up the pencil and made his choice.

Изашао је из кабине усправан.

He exited the booth upright.

Милена и Стефан су га чекали, благо насмејани.

Milena and Stefan were waiting for him, gently smiling.

Осетио је олакшање и понос - напокон је то учињено по његовом избору.

He felt relief and pride - he had finally done it by his own choice.

„Успео сам,” рече Јован са осмехом, осетивши се зрелијим него икада раније.

"I did it," said Jovan with a smile, feeling more mature than ever before.

Стефан га је учврстио у загрљај: „Пуно си научио данас, синко.

Stefan embraced him: "You've learned a lot today, son.

Мајка и ја смо поносни.

Your mother and I are proud."

”Док су излазили напоље, Јован је осетио хладноћу јесењег ветра који му је пружио нови осећај слободе и независности.

As they stepped outside, Jovan felt the chill of the autumn wind that gave him a new sense of freedom and independence.

Са сваким кораком, остављао је траг у свету, самосталан и сигуран у свом избору.

With each step, he left a mark on the world, independent and confident in his choice.